Ko su lake mete: Šta stručnjaci mogu da nauče iz terorističkog napada u Mančesteru?

Michael J. Fagel u ovom intervjuu govori o tome šta se sve može naučiti iz terorističkog napada u Mančesteru kako bi se sprečili napadi na „lake mete”. On naglašava da je potrebno izgraditi bezbednosnu kulturu čitavog rizičnog područja. Na taj način se formiraju slojevi odbrane koji nas štite dok se agresor kreće ka meti koja se nalazi u sredini

0
130
Ko su lake mete: Šta stručnjaci mogu da nauče iz terorističkog napada u Mančesteru?

Michael J. Fagel je stručnjak za krizni menadžment i upravljanje rizicima sa preko 30 godina iskustva u ovoj oblasti. Koautor je dela „Soft targrets and Crisis Management”, koje sadrži smernice i savete za postupanje u kriznim situacijama i član je Saveta bezbednosti.

Podsećanja radi, na koncertu pop pevačice iz Sjedinjenih Američkih država Ariane Grande u Mančesteru, bombaš samoubica usmrtio je 22 osobe i povredio njih 59. Odgovornost za ovaj napad preuzela je islamska država.

Iz onoga što se dešavalo u poslednjih nekoliko meseci, možemo da zaključimo da su napadi na lake mete sve češći. Verska mesta, prostori za učenje ili zabavu sve su više na udaru terorista. Kakva vrsta napada se dogodila u Mančesteru? Da li je Mančester arena tipična laka meta ili ipak poseduje jedinstvene karakteristike?

To je tipična laka meta. Vrlo je česta pojava da na stadionima i oko njih postoje neobezbeđeni delovi u kojima se ljudi nalaze dok se približavaju samom prostoru održavanja događaja. Samo zamislite aerodrom i prostorije u kojima morate čekati za čekiranje karata, da preuzmete prtljag ili prostora dok prilazite samoj zgradi. Svi moraju da prođu kroz javne i zajedničke prostorije da bi uopšte došli do kontrole.

Napadač iz Mančestera je aktivirao samoubilačku bombu na periferiji samog događaja. Da li mislite da bi obezbeđenje okruženja ovakvih prostora trebalo da bude veća briga nego unutrašnjost?

Mislim da su i unutrašnjost i spoljašnost podjednako važne. Okruženje je takođe važno kao i sam prostor održavanja manifestacije, zbog toga što niko ne zna ko se kreće oko područja stadiona u ovoj nezaštićenoj zoni. Ranac će izgledati bezazleno, akt tašna, torba ili kesa iz tržnog centra takođe ne izgledaju neobično. Svako može da se kreće okolo sa sumnjivim predmetom, a vi nećete znati da je taj neko tu jer ima zlonamerne planove.

Da li su dvorane i drugi objekti slični areni u Mančesteru u Sjedinjenim Američkim Državama sada ranjiviji na napade? Ako jesu, na koji način?

Ne želim da zvučim alarmantno, ali moram da budem realan. Više niko nije imun na ovakvu vrstu napada. Radio sam na Bliskom istoku kao i širom sveta. Naše društvo jednostavno nije spremno za ovakvu vrstu događaja. U poslednjih 20 godina, obučavao sam policajce, vatrogasce i druge ljude koji se bave spašavanjem i mi stalno težimo da budemo bolji nego što smo bili. Međutim „loši momci” uče iz svakog incidenta. Čini vam se da svaki put postupe bolje i organizovanije, a ako pogledate terorističke propagandne materjale u njima stoje izričite instrukcije za izvršenje ovih napada.

Teroristi iskorišćavaju našu otvorenost, pravednost kao i naš način života koji ne vole iz bilo kog razloga. Sve što znaju o nama mogu da iskoriste protiv nas. Da li želimo to da promenimo? Ne, mi smo se izgradili na slobodi ali moramo biti oprezni jer oni uče iz minuta u minut – i niko više nije nedodirljiv.

Kada već govorimo o nedodirljivosti, to je bio napad na decu i tinejdžere. Da li je potrebno da bezbednost tretiramo drugačije kada je reč o organizaciji događaja koji okupljaju mlade ljude?

Da li su teroristi prešli svaku granicu? Odgovor je DA. Da li su uradili nešto što je gnusno? Jesu. Radio sam u Oklahomi za vreme bombardovanja 1995. godine, u Centru gde se sprovodilo spasavanje i oporavak ranjenih. Mislio sam da sam najgore stvari u svom životu već video, zbog toga što sam bio i lekar i vatrogasac i policajac po potrebi dugi niz godina. Međutim, videti ubijenu nedužnu decu – mislim da su pređene sve granice.

Činjenica da je teroristima meta bila mlada publika na koncertu, među njima i deca mlađa od 8 godina, za mene prelazi sve moralne principe. Čini se da su ljudi nekoliko meseci posle 11. septembra bili oprezni, a onda su počeli naglo da „popuštaju” . Nikada ne smete spustiti gard. Čim počnete da se opuštate i mislite da je opasnost prestala, oni će promeniti svoje ponašanje i okrenuti situaciju u svoju korist. Oni prate naše bezbednosne položaje i načine na koje mi reagujemo.

Koje lekcije se mogu preuzeti iz ovog napada kako bi se povećala bezbednost na sličnim mestima?

Zamislimo samo aerodrom gde bi kontrola trebalo da krene mnogo pre samih punktova za pregled. Ako je centralna zgrada „laka meta” i oko nje zamislimo koncentrične krugove, bezbednosne procedure treba sprovesti i na parkingu, na šalterima za čekiranje karata ili u redovima za preuzimanje prtljaga. Treba izgraditi bezbednosnu kulturu čitavog rizičnog područja.

Na taj način se formiraju slojevi odbrane koji vas štite dok se napadač kreće ka meti koja se nalazi u sredini.

Mora postojati lična svest i odgovornost. Bezbednost nije samo posao nekog drugog, već i naša obaveza kao građana da budemo svesni svog okruženja i da prijavimo ako vidimo nešto sumnjivo. Ako vam izgleda da nešto nije u redu, onda verovatno i nije.

Ko su lake mete: Šta stručnjaci mogu da nauče iz terorističkog napada u Mančesteru?
5 (100%) 7 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

four × four =