Ljudski život nema cenu, ali trgovina ljudima je naša realnost

Srbija je država porekla, država tranzita i država destinacije, odnosno eksploatacije žrtava trgovine ljudima. To je činjenično stanje, koje se stavlja pod tepih i prekriva izjavama predstavnika vlasti da smo zaštićeni i bezbedni

0
207
Ljudski život nema cenu, ali trgovina ljudima je naša realnost

Česte izjave predstavnika vlasti o bezbednosnoj situaciji Republike Srbije, najsažetije rečeno, svedene su na konstataciju da spadamo u red bezbednih zemalja. I zaista, ako bismo posmatrali Srbiju u kontekstu njenih institucija i teritorije, nametnuo bi se zaključak da ova država jeste bezbedna, jer je (trenutno) zaštićena od spoljašnjih ugrožavanja. Međutim, da li to znači i da su ljudi unutar nje zaštićeni? Preciznije, da li to znači da su građani sigurni u obavljanju svakodnevnih aktivnosti? Potvrdan odgovor bi išao u prilog tome da na našim ulicama nema kriminala, da u krugovima porodica nema nasilja, a u radnom i životnom okruženju neadekvatnih uslova. Nažalost, na postavljeno pitanje se ne može potvrdno odgovoriti.

Zbog čega je uopšte značajna distinkcija bezbednosti (eng. security), kao pojma koji se vezuje za državu i šire strukture, i sigurnosti (eng. safety), koja se odnosi na elemente unutar sistema? Uverena sam da će kratka analiza dela organizovanog kriminala, koje se danas najbrže razvija i koje je, finansijski posmatrano, postalo gotovo izjednačeno sa narkokriminalom, dati adekvatan odgovor. Reč je o krivičnom delu trgovine ljudima.

Na godišnjem nivou, samo u Evropi, organizovani kriminalni kolektiviteti trgovinom ljudima stiču profit (zaradu) između 7 i 13 mililjardi dolara. Na globalnom nivou, ta brojka prelazi iznos od 50 milijardi dolara godišnje. Prema zvaničnim podacima MUP-a RS, u toku 2013. godine, u Srbiji je registrovano 76 žrtava trgovine ljudima, pri čemu većinsku brojku čini 29 seksualno eksploatisanih maloletnica i žena. Samo godinu dana kasnije, broj žrtava skače na 125 lica, od čega većinsku brojku čini 98 radno eksploatisanih muškaraca. Srbija je država porekla, država tranzita i država destinacije, odnosno eksploatacije žrtava trgovine ljudima! To je činjenično stanje, koje se stavlja pod tepih i prekriva izjavama predstavnika vlasti da smo zaštićeni i bezbedni.

Ruku na srce, nisam sigurna da su građani svesni šta trgovanje ljudima suštisnki znači. Ovo zato što njihova bezbednosna kultura nije na poželjnom nivou, što je još jedan u nizu sistemskih propusta. Upravo iz tog razloga, potrudiću se da, posredstvom upoznavanja sa osnovnim elementima trgovine ljudima, u najvećoj mogućoj meri utičem na svest čitalaca.

Trgovina ljudima počinje vrbovanjem lica (regrutna faza) od strane članova organizovanog kriminalnog kolektiviteta (jednog ili više), a nastavlja se prevoženjem (transportna faza), predajom, prodajom ili posredovanjem u prodaji, sakrivanjem ili držanjem žrtve – uz upotrebu sile ili pretnje, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, a sve to radi eksploatacije žrtve (robovska/eksploataciona faza). Eksploatacija žrtava podrazumeva radnu eksploataciju (prinudni rad), prinudno vršenje krivičnih dela, prinudno učešće u oružanim sukobima, prinudno sklapanje brakova, ilegalno usvojenje dece, prosjačenje, seksualnu eksploataciju (prostitucija), upotrebu u pornografske svrhe, oduzimanje organa ili delova tela i druge vidove. Krajnji cilj se ogleda u sticanju imovinske koristi od strane trgovaca ljudima. Neposredna žrtva se ne može precizno definisati, jer to može biti dete, muškarac ili žena.

Iz priloženog se provlače osnovni elementi trgovine ljudima, uključujući i tri osnovne faze: regrutnu, transportnu i eksploatacionu. Fokus stavljam na prvu fazu, jer se u njoj uspostavlja početni kontakt između potencijalne žrtve i regrutera (tj. člana organizovanog kriminalnog kolektiviteta), te postoji najveća mogućnost da vrbovano lice adekvatno odreaguje i izbegne status žrtve.

Karakterističan javni metod regrutovanja predstavlja davanje primamljivih ponuda za pronalaženje posla. To, otprilike, izgleda ovako: “Hitno potrebne atraktivne devojke za rad u inostranstvu, mogućnost velike zarade…” Koliko god se ovaj metod činio zastarelim i previše očiglednim, analiza izjava pronađenih žena žrtava ukazuje da su se one u oko 60% slučajeva same javile na ponuđene poslovne oglase. Rasprostranjeniji je prikriveni metod regrutovanja, odnosno vrbovanje žrtava davanjem lažnih obećanja. Ovo je jako opasan metod, jer regruteri računaju na naivnost potencijalnih žrtava i-ili preveliku želju da se izvuku iz teške socijalne situacije u kojoj se nalaze. Reč je o smišljenoj prevari, koju žrtve otkrivaju tek kada se nađu u državi u kojoj počinje njihova eksploatacija. Osim na prevaran način, trgovci ljudima deo žrtava regrutuju otmicama ili kupovinom od roditelja.

Bez obzira na metode koje regruteri koriste, od ključnog je značaja:

  • da se poslovne ponude ne prihvataju dok se prethodno temeljno ne provere;
  • da se sumnjive poruke, brojevi telefona i-ili adrese elektronske pošte ignorišu;
  • da se posebno obrati pažnja kada je nepoznata osoba previše slatkorečiva, predusretljiva, a naročito kada ponudi prevoz, predoči adresu (navodnog) mesta stanovanja i tome slično;
  • da se ne sastaje sa nepoznatom osobom, sa kojom je prvobitno uspostavljena komunikacija putem društvenih mreža, dok se prethodno temeljno ne proveri;
  • da se sa osobom, sa kojom je tek započeta ljubavna, prijateljska ili drugi tip veze, ne odlazi u inostranstvo dok se dobro ne upozna;
  • da se u inostranstvu posebno obrati pažnja i razvije dovoljna doza skeptičnosti, pogotovo na aerodromima, autobuskim, železničkim i drugim dolaznim stanicama;
  • da se nadležnim organima prijavi svaki nagoveštaj pripremanja, odnosno samo izvršenje ovog krivičnog dela.

Iskreno govoreći, odluka Vlade Republike Srbije, kojom je 2012. godine formiran Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, pozitivna je i pohvalna. Ovaj centar funkcioniše kroz dve organizacione jedinice: Službu za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, koja objedinjava poslove identifikacije i koordinacije zaštite, i Prihvatilište za urgentni smeštaj žrtava trgovine ljudima. Međutim, pomenuti centar je fokusiran na žrtve trgovine ljudima. Bez ikakve tendencije usmerene na obezvređivanje rada istog, osećam se dužnom da napomenem u kom pravcu je, u bezbednosnom smislu, potrebno usmeriti fokus nadležnih državnih organa. Ključ je u proaktivnom delovanju, odnosno eliminisanju mogućnosti ispoljavanja konkretnog oblika ugrožavanja bezbednosti. Drugim rečima, pored pomenutog centra, koji je suštinski fokusiran na žrtve trgovine ljudima, trebalo bi formirati centar (ili, u okviru već postojećeg, organizacionu jedinicu), koji će svojim proaktivnim delovanjem težiti tome da ni jedan građanin ili građanka Republike Srbije uopšte ne postane žrtva!

U preventivnom smislu, nevladina organizacija pod nazivom “ASTRA” pravi najveći pomak. Ova organizacija posebnu pažnju posvećuje podizanju svesti javnosti, prevenciji, i edukaciji o trgovini ljudima. Posebna pažnja se posvećuje i radu sa mladima, za koje se organizuju radionice, predavanja i ulične akcije. Takođe, ASTRA SOS telefon* je još uvek jedini SOS telefon u Srbiji specijalizovan za problem trgovine ljudima. Osim direktne pomoći žrtvama, ovaj telefon ima i preventivnu ulogu. Naime, pošto se vrbovanje žrtava trgovine ljudima u Srbiji najčešće obavlja putem formalnih i neformalnih poslovnih ponuda, građani mogu preko ASTRE proveriti poslodavca i ponuđeni ugovor o radu, odnosno dobiti preventivne informacije o mogućnostima i uslovima bezbednog/legalnog zapošljavanja i školovanja u zemlji i inostranstvu. Pored pomenutog, na zvaničnoj internet stranici** ove organizacije, u delu pod nazivom “ZAŠTITITE SE OD TRGOVINE LJUDIMA”, navedene su smernice za postupanje prilikom odlaska u inostranstvo, dobijanja poslovne ponude, sastajanja sa nepoznatom osobom, prevara putem interneta – jednom rečju, proaktivne mere, koje bi trebalo preneti na najveći mogući broj građana.

Da li je neka nevladina organizacija u stanju da to i učini? Ako bismo uzeli u obzir činjenicu da je društvena funkcija sindikata i NVO skretanje pažnje institucija sistema i relevantnih faktora na postojeći problem, onda bismo ubrzo shvatili da tzv. treći sektor ne može samostalno nešto ozbiljno da reši. Ovo pogotovo ako se osvrnemo na podatak da ni 10% stanovništva u Srbiji nije spremno da se aktivno uključi u menjanje postojeće situacije. Dakle, potrebno je veće i bolje angažovanje građana, jer se jedino snagom kolektivne akcije može animirati javnost i otkloniti sistemski nedostaci.

Na kraju, trebalo bi gore navedeno zaokružiti i dati pozitivan prizvuk istaknutom problemu. Međutim, da li je to moguće? Da li je moguće da se na ljudima utiskuju bar kodovi, da se drže u kavezima i prodaju nalik robi? Na kraju krajeva, da li je moguće da je osnovni razlog svemu tome – novac?! Izvesno je: trgovina ljudima neće jednostavno iščeznuti i tu činjenicu treba prihvatiti, te u skladu sa njom i postupati. Stoga, u godinama koje predstoje, ključno će biti pridavanje veće pažnje zaštiti građana, a implementiranje bezbednosne kulture u sistem formalnog obrazovanja, kao obaveznog nastavnog predmeta, predstavlja samo jednu od opcija koju  Ministarstvo prosvete ne sme zanemariti.

* ASTRA SOS telefon za pomoć žrtvama trgovine ljudima i prevenciju ovog problema je +381 11 785 0000 ili 0800 101 201 (besplatno za pozive iz Srbije). Telefon je dostupan građanima svakog radnog dana od 9 do 17 časova

** http://www.astra.rs/

Ljudski život nema cenu, ali trgovina ljudima je naša realnost
5 (100%) 9 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

1 × 1 =