Dama sa dve uniforme: Doktorka i oficirka

Kada sam 2010. godine upisala medicinu na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, to je i dalje bio sistem u kojem je bilo mnogo više muškaraca. Istina je da je ranije u vojsci, ali i u medicini, ženama bilo teško da se u muškom kolektivu izbore da budu u potpunosti ravnopravne. Ipak, mislim da je taj nivo ravnopravnosti već sada polako dostignut, počinje svoju priču za SecuritySee potporučnica i lekar opšte prakse Anita Mrdaković

0
576
Dama sa dve uniforme: Doktorka i oficir

Na pitanje kako se rodila želja da postane  „oficirka u belom mantilu”, kaže da se to pre svega dogodilo zbog ljubavi prema medicini.

  • Pre svega sam veliki fanatik medicine, a Vojnomedicinska akademija je eminentna ustanova, i verovatno najbolja u državi kada je reč o medicini. Znala sam da će profesori i lekari iz te ustanove da mi pruže najbolje znanje iz medicine. Iako nisam iz porodice gde ima vojnika, vojni deo sam videla kao veliki izazov, i želela sam da vidim kako taj sistem funkcioniše, započinje Anita.

Tako je i bilo. Našla se u sistemu vojne discipline, koji se po svemu razlikovao od dotadašnjeg načina života, i u sistemu gde se sve dobija po zasluzi. Na Vojnoj akademiji, gde je živela prve 4 godine studiranja, postoje pravila po kojima žive svi kadeti. Sve kreće sa buđenjem u 6h, nakon toga sledi jutarnja fiskultura, zatim doručak, nastava, odmaranje, časovi učenja i na kraju povečerje. Svaki dan je potpuno organizovan, sa vrlo malo slobodnog vremena.

  • U prvom semestru smo, na primer, svaku dozvolu za izlazak morali da tražimo od komandira. Taj period prilagođavanja je ujedno i najteži. Imali smo i takozvana redarstva, kada smo čistili toalete, hodnike, zajedničke prostorije, i svoju sobu, što se podrazumeva. Sa godinama studiranja, ali i sa višim prosekom, dolazilo je i više slobode. Bukvlno je tako, od visine proseka zavisila je i dozvola za izlazak. Po sistemu sve po zasluzi.

Priseća se i teških momenata, kao što je na primer, spavanje u vreći, u blatu, i na kiši, što nije bila retkost na terenu. Žene su, kaže, ipak osetljivije. Međutim, odmah dodaje da je danas sve više sposobnih žena, i da su sada kriterijumi za fizičku proveru izjednačeni, što dovoljno govori u prilog tome koliko su žene u vojsci ravnopravne, i da nisu povlašćene. Koliko muškarci rade sklekova i trbušnjaka, toliko moraju i one.

  • Kada sam 2010. godine upisala medicinu na Vojnomedicinskoj akademiju u Beogradu, to je i dalje bio sistem u kojem je bilo mnogo više muškaraca. Istina je da je ranije u vojsci, ali i u medicini, ženama bilo teško da se u muškom kolektivu  izbore da budu u potpunosti. Ipak, mislim da je taj nivo ravnopravnosti već sada polako dostingut.

Iako je teško biti žena u uniformi, posebno u vojnoj, kako zbog predrasuda koje i dalje postoje, tako i zbog obaveza koje ta uniforma nosi sa sobom, to ima i mnogo lepih strana. Ljudi je, kaže, često gledaju kao na neko čudo, ali i sa velikim poštovanjem. Pitaju, i iskeno ih zanima, i lična i profesionalna priča  — doktorke i oficirke.

Na pitanje kako sa poslom i takvim obavezama usklađuje privatni život, Anita sa osmehom odgovara da sve postiže tako što u proseku spava 5h dnevno.

  • Ženama u vojsci uopšte nije lako na kojem god da su položaju. Imamo dežurstva koja podrazumevaju 24-časovni rad, rad na terenu i po smenama, i privatni život sigurno u nekom trenutku trpi. Zato se brakovi često spajaju na akademiji, jer jedino ljudi koju su iz sistema mogu to da razumeju. Teško će muškarac koji se ne bavi ovim poslom da razume naređenje koje stigne danas, da od sutra moram da provedem 21 dan na terenu. Meni sada, kao lekaru ne stižu takva naređenja, ali oficirima stižu često. Služba je takva da zahteva da se stavi na prvo mesto.

Mnogo joj pomaže, kaže, što se privatno bavi sportom. Studiranje medicine zahteva mnogo učenja, a kasnije se i posao uglavnom svodi na rad u ordinaciji, i bavljenje sportom joj omogućava da se u toku radnog vremena potpuno fokusira na radne zadatke.

Sa osmehom se seća trenutaka druženja na akademiji, i kaže da su to najlepši trenuci sa ljudima sa kojima deliš bukvalno sve. Život na akademiji, priseća se Anita, pored dosta obaveza i odgovornosti koje sa sobom nosi, vas nauči kako da živite u kolektivu i sa obavezama, ali i kako da budete tu jedni za druge, i u dobru i u zlu.

Prošle godine je, nakon 4 godine provedene na Vojnoj akademiji, i još 2 u internatu na Vojnomedicinskoj akademiji, dobila svoj prvi oficirski čin. Sa emocijama se seća svečane promocije mladih oficira, koju je gledala cela država.

  • To je stvarno čaroban momenat i mislim da Vojna akademija zaslužuje da cela Srbija gleda kako dolazi nova generacija potporučnika. Svi mi radimo za državu i školujemo se da bismo radili za državu. Smatram da zaslužujemo da taj trenutak ljudi vide, a nama sve to mnogo znači. Sve 4 godine kolege sa Vojne akademije, i mi sa medicine 6 godina, uvežbavamo strojevi korak upravo za tu promociju. Kada dođe taj trenutak, sve emocije isplivaju, a one se ne mogu opisati rečima.

Sada Anita radi kao potporučnik lekar opšte prakse u Vranju, gde je 4. brigada Kopnene vojske Srbije, i to je trupni rad koji svaki oficir mora da prođe nakon fakulteta do specijalizacije. Ovo joj je prva prekomanda. Smatra da će u ambulanti 4. brigade zbog dobre prakse steći veliko lekarsko iskustvo, i to je raduje. Kaže da joj je u narednom periodu prioritet specijalizacija, i doktorske studije koje je upisala ove godine.

  • Kao lekari, obavezni smo da radimo u garnizonoj ambulanti u sklopu kasarne. Zabluda je da se odmah nakon fakulteta postaje lekar na VMA, jer do tog nivoa mora da se prođe određeni put. Ipak, vojni sistem nas je već naučio da sve dolazi po zasluzi, objašnjava Anita.

Ova dama sa dve uniforme, kako smo je već nazvali, kaže da se ovaj posao može raditi samo ako ima iskrene ljubavi i osećanja pripadnosti svojoj zemlji.

Dama sa dve uniforme: Doktorka i oficirka
4.6 (91.11%) 9 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

two × 2 =