Slobodan Morača: Najteže je menjati svest ljudi i iskoreniti loše navike

Kao posebno značajno bih istakao da je neophodno razvijati kulturu zdravlja i bezbednosti na radu kako bi se promenio dosadašnji stav da u preduzeću od 250 zaposlenih, samo jedan ili dva čoveka treba da vode brigu o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu

0
37
Slobodan Morača

To treba da čine svi zaposleni, kao i inspektorska služba, medicina rada, njihove porodice i društvo u celini. Svi smo u zakonskoj, ali i u etičkoj obavezi da savesno razmišljamo na ovu temu, kaže u razgovoru za SecuritySEE prof. dr Slobodan Morača.

Slobodan Morača je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu stekao titulu diplomiranog inženjera mašinstva, magistra tehničkih nauka i doktora tehničkih nauka. 2010. godine izabran je za vanrednog profesora za predmete: Projektni menadžment, Planiranje i analiza procesa rada i Projektovanje sistema zaštite na radu. Od 2002. godine se aktivno bavi problemom uspostavljanja sistema zaštite zdravlja i bezbednosti na radu. Učestvovao je u organizaciji i realizaciji preko 100 seminara i edukacija iz ove oblasti. Kao stručni konsultant radio je na implementaciji OHSAS 18001 i drugih ISO standarda u preko 50 preduzeća. Od 2015. godine angažovan je kao eksterni proverivač za standard OHSAS 18001 od strane SGS-a, najveće svetske sertifikacione kuće. Rukovodilac je Centra za konkurentnost i razvoj klastera i predsednik Saveta za razvoj konkurentnosti AP Vojvodine.

Činjenica je da je tema bezbednosti i zdravlja na radu kod nas, u odnosu na razvijene svetske države, nepravedno zapostavljena, i da još uvek kao društvo nismo svesni njenog značaja. Prema Vašem mišljenju, zbog čega je to tako?

Nažalost, još uvek nismo spremni na promene i imamo otpor prema njima, naročito prema onim koje nas vode u dobrom pravcu. Nemoguće je sprovesti promene i unaprediti sistem ako probleme rešavamo sa onim nivoom znanja i svesti na kojem su ti problemi i nastali. Ljudi su nedovoljno upoznati sa mogućim posledicama koje, često, mogu biti fatalne. Nivo svesti o ovom problemu je veoma nizak i iz tog razloga, pre svega, moramo raditi na razvoju svesti i podizanju nivoa znanja kod radnika, ali i celog društva. Zaposleni često svesno rade nešto što je pogrešno ili opasno. Smatraju da „neće baš njima da se desi“ ili da su dovoljno vešti da mogu da mogu brzo reagovati. Ali, oni ne znaju da opasnost deluje trenutno, neprimetno, i da u tom trenutku čovek nije ni svestan šta se dešava. I onda je sve već kasno. Posledice takvog ponašanja snosi pojedinac, njegova porodica, preduzeće i društvo u celini. Kada to shvatimo, onda možemo da počnemo sa promenama.

Čovek se boji promena, boji se nepoznatog i zbog toga je sklon da sve što ne razume ili ne želi da razume, klasifikuje kao glupost” . Suštinski, najteže je menjati svest kod ljudi i iskoreniti loše navike. Možda je najbolji način da kroz prikazivanje kratkih filmova, fotografija na kojima su prikazne greške radnika i toga kakve su posledice nastale, kroz primere pokažemo kako ne treba i kako treba raditi. Svi mi moramo učiti i taj proces učenja mora biti stalan.

Ova oblast je kod nas uređena Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. Kako ocenjujete njegove odredbe, i što je posebno značajno, kako teče njegova implementacija u praksi?

Zakon nije savršen, ali je dovoljno dobar da podrži uspostavljanje efektivnih i efikasnih sistema zaštite zdravlja i bezbednosti na radu. Naravno, živimo u svetu promena i mnoge stvari su se značajno promenile u poslednjih 12 godina od kako je donesen Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, i sigurno je da bi trebalo raditi na određenim izmenama i dopunama. Međutim, problem je i u tumačenju Zakona na neadekvatan način od strane zaposlenih, poslodavaca, pa čak i od onih koji bi trebalo da kontrolišu njegovu primenu. Zakoni i podzakonski akti ne definišu kako uspostaviti sistem i zbog toga ne može biti ni merilo na osnovu kojeg se vidi da li sistem zaštite zdravlja i bezbednosti na radu postoji, i da li sistem efektivno funkcioniše. Zakon treba posmatrati kao skup minimalnih zahteva, pravila i normi koje treba ispuniti, ali prvenstveno se mora se uspostaviti sistem koji omogućava primenu zakona i ono što je najvažnije – snižavanje nivoa rizika na radnim mestim.

Na žalost, primena zakona se često svodi na nekoliko pitanja: da li postoje evidencije, pregled i provera opreme za rad i ispitivanje uslova radne okoline, lekarski pregld, obuke i elaborat o proceni rizika. Hipotetički gledano: s obzirom na to da papir sve trpi, organizacija može sve to da ima, a da nema nikakav sistem zaštite zdravlja i bezbednosti na radu.

Sistem mogu da čine jedna ili dve osobe koje ne moraju da rade u toj organizaciji, koje se nalaze udaljeno nekoliko desetina kilometara i koje putem telefona komuniciraju sa zaposlenima. Da ne pričamo o elaboratima za procenu rizika koji često ne predstavljaju osnov za izgradnju ili unapređenje sistema zaštite zdravlja i bezbednosti na radu, a to im je osnovna namena. Može se desiti da nemaju nikakav smisao niti odgovaraju realnom stanju. Procena rizka se mora preispitivati kada god nastane neka promena.

Nedavno ste na jednom svom predavanju istakli koliko je važno stvoriti zdravo i bezbedno radno okruženje kako bi i radnici bili motivisaniji, posebno u malim i srednjim preduzećima. Zbog čega je to tako?

Vlasnici preduzeća, direktori i društvo kao celina ne vide koliko je bitno stvoriti zdravije i bezbednije okruženje, jer će onda i ljudi biti motivisaniji da rade. Istraživanja u Velikoj Britaniji pokazuju da se na jednu uloženu funtu u zdravlje i bezbednost na radu vraća od 2 do 12 funti, u zavisnosti od oblasti poslovanja. Naša istraživanja koja smo radili u preduzećima, pokazuju da sa malim promenama, recimo uređenjem prostora, čišćenjem i farbanjem zidova i podova, ili omogućavanjem prodora dnevnog svetla u pogon, stvaraju uslovi u kojima zaposleni mogu više da se koncentrišu na posao i motivišu se da bolje i bezbednije rade, što može da poveća produktivnost za 5 do čak 15%.

Obično vlasnici malih preduzeća misle da nije isplativo uspostavljati sistem zaštite zdravlja i bezbednosti na radu. Smatraju da je to privilegija velikih sistema i da ti sistemi nisu toliko značajni za mala preduzeća. Međutim tu greše. To je posebno bitno u malim i srednjim preduzećima. Kada u preduzeću u kojem radi 500 ljudi, neko ode na bolovanje, sigurno je da će lako naći zamenu ili raspodeliti posao na druge učesnike. Međutim, kada imate 10 ili 15 zaposlenih, vi jednostavno nemate alternativu. Ukoliko se neko povredi, da li to preduzeće može da ispoštuje rok i kvalitet, a da ne zahteva prkekovremene časove? Naravno da ne može. Odmah treba napomenuti nekoliko stvari. Svaki prekovremeni rad podrazumeva povećanje rizika poslovanja i rizika od povređivanja.

Zemlja Srbija ostaje bez radnika, posebno onih kvalitetnih. Više nemamo iskusnih radnika koji su 20 ili 30 godina radili u uređenom sistemu. Naše školstvo nema potencijal da obuči radnika koji odmah može da počne da radi bez dodatne obuke. Postavlja se pitanje: Kako je moguće da malo ili srednje preduzeće nema interes da čuva svog radnika. Čovek nije zamenljiva „roba“.

Strane firme su već dokazale da kvalitetan sistem bezbednosti i zdravlja na radu kod nas može odlično funkcionisati. Koja su osnovna pravila i primeri pozitivne prakse koje bismo mogli da učimo od njih, kako bi bezbedno i zdravo radno okruženje u firmama bilo pravilo, a ne izuzetak?

Strani investitori su jednostavno izračunali da im finansijski nije isplativo da izgube dobrog radnika. Mi, nažalost, nemamo dobro definisan finansijski aspekt. Većina preduzeća ne poseduje informaciju o tome koliko košta 10 dana odsustva jednog čoveka. Nije samo reč o bolovanju, već i o poslu koji mora biti obavljen, a koji čeka ili ga obavlja neko ko nema dovoljno iskustva ili znanja. Sve se to odražava na poslovanje preduzeća. Problem je u tome što vlasnici preduzeća ta finansijska i radna opterećenja svaljuju na preostale radnike, koji su već preopterećeni. Kombinacija niskih primanja, loših uslova rada i loših odnosa prema zaposlenom dovodi do toga da radnici sve češće menjaju radna mesta ili odlaze da rade u inostranstvo.

Takođe je zabluda da u našoj zemlji ne može da se uspostavi efektivan sistem zaštite zdravlja i bezbednosti na radu, jer smo mi „posebni“. Ne znam kako se onda objašnjava pojava gde našeg radnika u inostranstvu cene, gde on bez problema poštuje mnogo strožije norme, pa se čak to isto dešava u našoj zemlji, ali u preduzećima čiji su vlasnici stranci.

Smatram da bi bilo značajno da naše radnike, a pre toga vlasnike preduzeća, pošaljemo u obilazak nekoliko fabrika da vide kako ti sistemi veoma lepo funkcionišu i u našoj zemlji.

Prema Vašem mišljenju, šta su osnovni pravci za rešavanje ovog problema i poboljšanja celokupne situacije zaštite bezbednosti i zdravlja na radu? Koliko ste optimistični da će se situacija u narednom periodu promeniti na bolje?

Jedna od prvih stvari sigurno je kompetencija, a to znači da se zaposleni uče da dobro rade svoj posao. Menjaju se ulovi poslovanja, zahtevi, tehnologije i svi moramo da se prilagođavamo tim promenama. Sigurno je da uloga fakulteta u tom pogledu treba da bude što veća, posebno u pogledu celoživotnog učenja. Veliki je problem što se nekompetentni ljudi zapošljavaju na različite pozicije i dovode celokupan sistem u stanje opasnosti i povećanog rizika. Zakon bi trebalo da bude precizniji u pogledu obaveze da svakom novom zaposlenom, bez obzira na iskustvo, mora obezbediti mentora, sa kojim će se navikavati na novo radno okruženje i koji će ga upoznavati sa procesima rada.

Druga stvar je znanje, koje nam u velikoj meri nedostaje, posebno kada je reč o novim tehnologijama, materijalima, procesima. U tome nam mogu pomoći primeri dobre prakse iz inostranstva, ali i iz domaćih preduzeća. Treća stvar je efikasna komunikacija, to jest da svaki zaposleni ima mogućnost da istakne problem koji ima, a koji se tiče zdravlja i bezbednosti na radu.

Na kraju, kao posebno značajno bih istakao da je neophodno razvijati kulturu zdravlja i bezbednosti kako bi se promenio dosadašnji stav da u preduzeću od 250 zaposlenih, samo jedan ili dva čoveka treba da vode brigu o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu. To treba da čine svi zaposleni, kao i inspektorska služba, medicina rada, njihove porodice i društvo u celini. Svi smo u zakonskoj, ali i u etičkoj obavezi da savesno razmišljamo na ovu temu.

Slobodan Morača: Najteže je menjati svest ljudi i iskoreniti loše navike
5 (100%) 3 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

one + 11 =