Kada i kome je dozvoljeno prisluškivanje?

Policija, BIA, VBA, poreske, carinske i druge službe, državni organi i pravna lica sa javnim ovlašćenjima su organi koji su odgovorni za bezbednost društva. Kompleksnost kriminalnog sveta zahteva od ovih organa da zadiru u privatnost lica za koja se sumnja da su izvršioci kriminalne aktivnosti, što uključjuje i zadiranje u privatni i porodični život, dom i privatne prepiske. Rad organa zaslužnih za održavanje bezbednosti društva zasnovan je na tajnom prikupljanju, obradi i upotrebi podataka radi suzbijanja bezbednosnih pretnji.

297
Kada i kome je dozvoljeno prisluškivanje?

Advokat  Zoran Perović, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije, smatra da tajno prisluškivanje, praćenje i snimanje, dokazne radnje nadzora komunikacija u krivičnoj istrazi treba da sprovode organi sudske vlasti, a ne organi izvršne vlasti – policija, BIA i VBA, kojima je izvršenje tih mera povereno odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Perović je Ustavnom sudu Republike Srbije podneo inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakonika o krivičnom postupku iz člana 166, 168. i 170. koje regulišu primenu posebnih istražnih mera, smatrajući da su nesaglasne sa Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. On smatra da aparature za tajno praćenje i snimanje treba da budu u potpunosti pod kontrolom i rukovodstvom suda ili Tužilaštva.

„U svojoj inicijativi pozvao sam se i na odluke sudova zemalja regiona povodom njihovih zakona s istovetnim modelima sprovođenja mere tajnog nadzora komunikacija. Na primer, Ustavni sud Rumunije je 2016. godine utvrdio da su neustavne odredbe njihovog ZKP-a, koje su, inače, identične kao u našem zakonodavstvu „ navodi Perović. „ Takođe, sudovi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine donose slične odluke povodom istovrsnih pravnih pitanja, a i Sud za ljudska prava iz Strazbura ima odluke sličnog karaktera“.

Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije smatra da je naš zakonski model nadzora komunikacija osumnjičenih u krivičnoj istrazi „u suprotnosti s odredbama Ustava, a imajući pre svega u vidu značaj zaštite prava na privatnost i porodični život i princip vladavine prava kao ustavna načela u Republici Srbiji”.

„Krivični progon mora biti nezavisan i nepristrasan, a krivična istraga sveobuhvatna, temeljna, brza, pažljiva i smislena„ ističe Perović. „Načela vladavine prava u krivičnom zakonodavstvu moraju biti takva da osiguraju ostvarenje legitimnih ciljeva krivičnog postupka, pravnu sigurnost, određenost, predvidljivost, kao i procesnu izvesnost normi, te procesnu ravnopravnost položaja stranaka. Pravna norma mora biti dovoljno precizna da lica na koje se primenjuje mogu stvarno i konkretno znati svoja prava i obaveze, do stepena koji je razuman u datim okolnostima da bi se prema njima mogla ponašati“, dodao je.

Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije, Zoran Perović se zalaže za to da se tajni nadzor i snimanje komunikacija koje se obavljaju putem telefona ili drugih tehničkih sredstava i nadzor elektronske i druge adrese osumnjičenih lica, poveri organima suda, a ne organima izvršne vlasti.

Navodi se da se okrivljenom i njegovoj stručnoj odbrani nikada ne omogućava, ni pod kakvim uslovima, da se upoznaju s podacima koji su pribavljeni nadzorom, osim s onima koji se izvode kao dokaz u postupku, ukoliko do njega i dođe. Ne mogu da se obaveste o svrsishodnosti i rezultatima primene nadzora, niti da se izjasne o snimcima, eventualno sačinjenim suprotno ZKP-u.

„Dakle, smatramo da se saznanja dobijena primenom posebnih dokaznih radnji, inače proširena takoreći do neslućenih granica, a od faktički službi bezbednosti, preko njihovih telefonskih, elektronskih i drugih prisluškivača i uhođenja, u krivičnom postupku, odnosno na glavnom pretresu, ne mogu koristiti, striktnim tumačenjem navedenih odredbi Ustava i konvencije o ljudskim pravima, pošto je reč o nesudskim organima“, ističe Zoran Perović.

Kada se uzme u obzir činjenica da su, osim lica na koja se mera odnosi, svakako prisluškivani i njihovi sagovornici, a potom i drugi sagovornici njihovih sagovornika, čak i po principu geometrijske progresije, dakle, kao kolateralna šteta, taj broj faktičkih prisluškivanih lica na koja se ta, na opisani način neustavna mera primenjuje, i više je nego ogroman.

„U situaciji kad je njihov rad samo formalno pokriven naredbama sudije za prethodni postupak, u suštini ti organi mogućom zloupotrebom ovlašćenja, do neograničene situacije mogu vršiti audio i video snimanje razgovora osoba koje nisu obuhvaćene naredbom suda, i to bez bilo kakve kontrole njihovog rada od suda i Tužilaštva, ili čak i nadležnog skupštinskog odbora, odnosno Skupštine, te je nužno usaglašavanje osporenih odredbi ZKP-a s navedenim odredbama Ustava„ naglašava Perović.

Po zakonu Viši sud u Beogradu mora da odobri predlog za prisluškivanje i praćenje koje vrši  BIA. Kamere, bubice i ostala tehnika za snimanje i prisluškivanje mogu da se postave samo uz znanje i odobrenje suda, i to Višeg suda u Beogradu za celu teritoriju Srbije. To predviđaju izmene Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. BIA odlučuje koga će staviti na proveru, ali će za sprovođenje praćenja i prisluškivanja morati da ima odobrenje suda. Direktor BIA će predlagati konkretnu meru, a predsednik Višeg suda u Beogradu će davati konačnu reč. Pri tome treba da vodi računa o opravdanosti praćenja i prisluškivanja i poštovanju ljudskih prava.

Ustav Republike Srbije, u članu 41, kaže: „Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva (stav 1). Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (stav 2)”.

Izmenom zakona određen je krug osoba prema kojima se posebne mere mogu odrediti, čime je popunjena praznina iz ranijeg zakona. Reč je o osobi, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost. Posebno je naglašeno da se mere „mogu primeniti samo u obimu ograničavanja ljudskih prava koji je neophodan da se zaštiti bezbednost demokratskog društva”.

Ukoliko su podaci nezakonito prikupljeni, ne mogu biti korišćeni kao dokaz. Na podacima koji su na ovaj način prikupljeni ne može se zasnivati sudska odluka. Nezakonito prikupljeni dokazi izdvajaju se iz spisa, stavljaju u poseban zapečaćeni omot i čuvaju kod sudije za prethodni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, a nakon toga se uništavaju i o tome se sastavlja zapisnik.

Kada i kome je dozvoljeno prisluškivanje?
5 (100%) 2 ocena/e