Video nadzor u zdravstvenim ustanovama

Danas bolnicama i medicinskim ustanovama treba sve više zaštite, jer priroda njihovog poslovanja predstavlja jedinstvene bezbednosne izazove, od osetljive medicinske dokumentacije i kliničke opreme visoke vrednosti do farmaceutskih i medicinskih inventara, zdravstvena bezbednost je postala glavni prioritet i imperativ je u rešavanju pitanja krađe, organizovanog kriminala, požara, pitanja bezbednosti života i još mnogo toga.

280

Zdravstvene ustanove su otvorene za javnost 24 h dnevno, sedam dana u nedelji, opremljene su skupom opremom, u njima se vrši evidencija pacijenata i poverljivost koja zahteva stalnu zaštitu, pa su kao takve ove ustanove podložne krađama i unutrašnjim zloupotrebama.

Većina bolnica i zdravstvenih ustanova danas koristi video nadzor, radi održavanja bezbednosti i zaštite svojih pacijenata, osoblja i posetilaca.  Korišćenje video nadzora u ustanovama namenjenim za lečenje ljudi i za spasavanje ljudskih života, je preko potrebno i uglavnom se video nadzor koristi na legalan način, osim ako predmet nadzora nema “razumno očekivanje privatnosti” u skladu sa okolnostima. Zakon kaže da kada su pojedinci u oblasti koja je otvorena za javnost, oni moraju da prihvate činjenicu da mogu biti fotografisani ili snimljeni. Ovo znači da je bolnicama zakonski dozvoljeno da postavljaju kamere za video nadzor u zajedničkim prostorijama kao što su čekaonice hitnih službi, hodnici, garaže, recepcije i kafeterije. Na mestima gde bolnica koristi video nadzor treba da istakne obaveštenje da je prostorija pod “okom” kamere. Video nadzor u prostorijama u kojima se pružaju brige o pacijentima postavlja dodatna pravna pitanja.Područja za brigu o pacijentima uglavnom nisu otvorena za javnost, a pojedinci u nekim područjima pacijenta će imati povećano očekivanje privatnosti i mogu podneti tužbu protiv bolnice zbog narušavanja privatnosti ako su oni pod video nadzorom. Na primer, sudovi su smatrali da pacijenti mogu imati razumno očekivanje privatnosti u njihovim privatnim bolničkim sobama. Zbog ovih problema vezanih za privatnost, video nadzor se generalno ne bi trebao koristiti u prostorijama, kao što su toaleti, tuševi i prostorije za presvlačenje, privatne sobe ili druge slične prostorije. Što se tiče video nadzora u operativnim salama, ne stvara veliki pravni rizik od ugrožavanja privatnosti, jer bolnica može pokazati posebnu potrebu za nadzorom u ovoj oblasti, kao što su problemi sa nasiljem u odeljenju za hitne slučajeve, ili specifičnu zabrinutost zbog neprimerenog ponašanja od strane praktičara ili osoblja u operacionoj sali. Kada se u takvim područjima koristi nadzor, preporučuje se da pacijenti koji mogu biti podvrgnuti nadzoru potpisuju obrazac za pristanak. Rukovodstvo jedne bolnice u Srbiji je odlučilo da postavi video nadzor u prostoriji u kojoj su pacijenti ostavljali odeću da bi otišli na skener, nakon učestalih žalbi pacijenata da im neko krade stvari dok obavljaju važne dijagnostičke preglede, krađe su brzo prestale. Međutim, na adresu ove zdravstvene ustanove ubrzo je stiglo i rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da je ova vrsta video nadzora nedozvoljena jer predstavlja kršenje prava na privatnost pacijenata. Postoje mnoge etičke, stručne i pravne implikacije obrade podataka o ličnosti putem video nadzora, a pogotovo kada se radi o jednom takvom objektu. Postavljanje kamera u bolnicama mora da se vrši u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, da kamere postavlja društvo sa licencom, kao i da bolnica poseduje akte koje se odnose na procenu rizika. Većina bolnica koristi video nadzor, a da prethodno nije ispunila uslove koje zakon nalaže. Potrebno je obezbediti zakonitu, svrsishodnu i ujednačenu praksu, jer pacijenti predstavljaju posebno osetljivu grupu i imaju pravo na human tretman i poštovanje dostojanstva uključujući i pravo na privatnost.