Kako smanjiti rizike od ekoloških katastrofa?

Troškovi upravljanja rizikom i modernizacije su minimalni u poređenju sa potencijalnom štetom ako se rizikom ne upravlja. Događanje nekog incidenta, kao što je na primer, izlivanje dizela u termoelektrani, na žalost bude reper za inicijativu i rešavanje ove problematike.

50
Kako smanjiti rizike od ekoloških katastrofa?

Ekološke katastrofe, veoma često su posledice nedovoljnog ulaganja u bezbednost, posledica ljudskog falkotra (ne/intencijalnog), koje dovode do ozbiljnih konsekvenci, a znatno premašuju troškove preventivnih mera..  Za mnoge kompanije glavni incidenti su podsticaj za poboljšanje sistema upravljanja rizikom. Ali bolje je unaprediti ovaj sistem unapred, ne čekajući da se nesreće dese  ili  ekološke katastrofe. Postoje tri nivoa upravljanja rizikom:

  1. Proizvodni investicioni program.

Kako je rekao Varren Buffett, kada sedite u čamcu sa puno rupa u koji pordire voda sa svih strana, energija za promenu čamca je mnogo produktivnija od energije za njegovo popravljanje. Međutim, stvarnost je često drugačija: zastarelu opremu je ekonomski, a ponekad i fizički nemoguće zameniti. Mnoge kompanije često gravitiraju ka odluci da odaberu koju će “rupu prvo zakrpiti“ nego da investiraju u novo, praveći kompaniju ranjivijom na rizike.

Međutim, postoje i pozitivni primeri. Američka kompanija AES, koja upravlja elektroenergetskom mrežom i imovinom za proizvodnju električne energije, kupila je imovinu u Kazahstanu koja je bila u relativno lošem stanju, čijim korišćenjem bi došlo do direktnog izlaganja opasnosti svih zaposlenih i okoline. AES kompanija, uložila je novac u modernizaciju, i to u uslovima visoko regulisanih carina antimonopolskim zakonodavstvom. Na primer, zamenila je većinu žica na niskonaponskim dalekovodima žicama, žicom koja je  prekrivena izolacijom, što je znatno smanjilo stopu nezgoda (na primer, zbog zaleđivanja ili jakog vetra), kao i operativne troškove. Isti pristup je primenjen i na vozilima. Umesto da se stalno popravljaju stari kamioni ZIL i GAZ, kupljen je novi vozni park. Investicija se isplatila realtivno brzo.

  1. Proizvodni sistem.

Upravljanje rizikom u oblasti zaštite rada, industrijske bezbednosti i zaštite životne sredine (HSE) vrlo je često u suprotnosti sa proizvodnim ciljevima. Direktor proizvodnje želi isključivo količine proizvoda i uštede novca, a HSE to ograničava, jer neprestano uvodi nova pravila i traži kršenja. U najboljem slučaju, tiho vodi registre rizika, eliminišući one najkritičnije, ako je moguće da se u to ubedi rukovodstvo. Ruska studija objavljena 2020-te godine o najboljim praksama u oblasti proizvodnih sistema i redovnom upravljanju u 500 najvećih kompanija u Rusiji pokazala je da menadžeri alate za upravljanje bezbednošću (na primer, analiza rizika na radnom mestu) koriste 2-3 puta ređe od alata za rad sa tim.

Međutim, većina kompanija sa naprednim proizvodnim sistemima vrlo ozbiljno shvata i “dubinski  ugrađuje“ procenu i kontrolu rizika u proizvodne procese. Većina stranih giganta, kao što su Shell, Nestle , General Electric, Nissan i mnogi drugi, slede ovaj put .

  1. Tehnike upravljanja rizikom.

Moguće je integrisati upravljanje rizikom u operativni proizvodni sistem samo ako su same metode jednostavne, prikladne i efikasne. Ali to obično nije slučaj: tehnike su opisane u složenim tabelama, sa simbolima i brojevima za koje još nije poznato gde se mogu dobiti. U njima je angažovan uski krug specijalista za zaštitu životne sredine.

Na primer, velika proizvodna kompanija započela je razvoj metodologije procene rizika. U svakom od područja – zaštita rada, industrijska sigurnost i zaštita životne sredine (ekologija) – korišćene su različite skale i kriterijumi. Pokazalo se da mnogi rizici po životnu sredinu kao takvi nisu uzeti u obzir i njima se nije upravljalo. Kompanija je imala podatke o tome gde se dešava izlivanje nafte, gde je koncentracija štetnih materija veća. Kao takvi, rizici od nesreća i katastrofa (poput onog koji se dogodio u termoelektrani u Norilsku) nisu analizirani.

Ali kako donositi informisane investicione odluke na osnovu različitih procena? Šta je još važnije – rizik od zaustavljanja proizvodnje usled kvara opreme ili rizik od nezgode usled pada zaposlenog sa visine? Ili rizik od izlivanja sumporne kiseline iz istrošenih rezervoara? Od ključnog značaja je  integrisani sistem procene rizika koji bi omogućio donošenje ispravnih odluka koristeći mašinsko učenje. Posebno je važno što model koriste radnici u proizvodnji koji imajub predstavu o potencijalnim rizicima jer su direktno izloženi: oni u sistem unose jednostavne indikatore stanja radnih mesta sa svojih tableta i drugih mobilnih uređaja, izbegavajući stručne procene. Takav jednostavan model može biti osnova za kontinuirano praćenje rizika i utvrđivanje pravih investicija u saradnji sa stručnjacima za procenu rizika.

Bez obzira na to koliko novca kompanija ima, i dalje će morati da da prednost – i ovde se msatra da su  potrebne prikladne metode koje mogu koristiti ne samo specijalisti HSE, već i proizvodni radnici koji najbolje znaju svoju opremu i radionice – svaki radnik i rukovodilac u proizvodnji.

Troškovi upravljanja rizikom i modernizacije su minimalni u poređenju sa potencijalnom štetom ako se rizikom ne upravlja. Vreme je da prestanete da igrate lutriju. Napokon, u pitanju su ljudski životi i ekologija.