“Ništa nije onako kao što izgleda” – Sve o prisluškivanju!

„Možda ste dobili pogrešan broj, al' ste dobili onog kog ste tražili“ - Da li centrala može da pogreši jednom ili sto puta, saznajte u daljem tekstu, jer ništa nije onako kao što izgleda.

152

Ponekad se pitamo da li postoji šansa da nas prisluškuju i prate „tajne obaveštajne službe“. No, zapitajmo se koliko je tu prisutan naš iracionalni strah, a koliko zaista realna mogućnost prisluškivanja.

Povrede privatnosti, neovlašćeno praćenje i prisluškivanje, odavanje poverljivih informacija i drugi vidovi zadiranja u privatnu sferu pojedinca sve su zastupljeniji. Učestali su slučajevi nadzora u stambenim zgradama, radnom prostoru, poslovnim prostorijama i na ulici.

Saznajte sve o prisluškivanju; na koji način je prisluškivanje regulisano u Srbiji, ko i u kojim situacijama ima pravo da nas prisluškuje i prati.

„Možda ste dobili pogrešan broj, al’ ste dobili onog kog ste tražili“ – Da li centrala može da pogreši jednom ili sto puta, saznajte u daljem tekstu, jer ništa nije onako kao što izgleda.

 “Pojačaj radio možda nas prisluškuju”!  

Prema navodima zamenika Republičkog javnog tužioca, Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna i Vojnoobaveštajna agencija mogu da prisluškuju i organizuju tajno praćenje, istina pod drugim uslovima i po drugačijem postupku od praćenja i prisluškivanja koje se vrši u krivičnom postupku.

Isti je istakao, da bi se primenjivale posebne mere iz Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji (“Sl. glasnik RS”, br. 42/2002, 111/2009, 65/2014 – odluka US, 66/2014 i 36/2018), potrebni su obrazložen predlog direktora agencije i odobrenje predsednika Višeg suda u Beogradu.

Vojne službe takođe mogu da primenjuju posebne mere prisluškivanja i tajnog praćenja, predlog za primenu mera daje direktor službe, ali primenu mera odobrava predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Odgovarajuću na određena pitanja u vezi sa ovom materijom, isti je takođe naveo:

Nema tajni, nema dileme

Opšte je poznato da tužioci imaju zakonski jasno definisanu ulogu u procesu prisluškivanja.

Tajni nadzor komunikacije, odnosno takozvano prisluškivanje ili tajno praćenje i snimanje, određuje se na obrazloženi predlog javnog tužioca. Cilj predloga javnog tužioca je da stvori uverenje kod suda da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za određivanje dokazne radnje. Dakle, bez formalnog predloga javnog tužioca, prema našem Zakoniku o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019 i 27/2021 – odluka US), nema tajnog nadzora komunikacija (prisluškivanja), ni tajnog praćenja i snimanja.

Da li je moguće prisluškivanje i tajno praćenje po drugim propisima?

Da razjasnimo, po Zakoniku o krivičnom postupku primenjuju se tajni nadzor komunikacije, koji se uobičajeno naziva prisluškivanje i tajno praćenje i snimanje kao posebne dokazne radnje. Te radnje ili mere, kako se često govori, primenjuju se prema osobi za koju postoji sumnja da priprema ili je izvršila krivično delo. Treba istaćii to da se prisluškivanje i tajno praćenje ne mogu odrediti za sva, već samo za pojedina teža i krivična dela organizovanog kriminala.

Međutim, osim mogućnosti da se mere primenjuju po Zakoniku o krivičnom postupku, postoje i sasvim slične mere po Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji i zakonskim propisima koji uređuju rad Vojnobezbednosne (VBA) i Vojnoobaveštajne agencije (VOA).

Da li to znači da BIA i tajne vojne službe mogu da prisluškuju i prate građane?

BIA i tajne vojne službe mogu da prisluškuju i organizuju tajno praćenje, istina pod drugim uslovima i po drugačijem postupku od praćenja i prisluškivanja koje se vrši u krivičnom postupku.

Da bi se primenjivale posebne mere iz Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, potreban je obrazložen predlog direktora Agencije i odobrenje predsednika Višeg suda u Beogradu. Vojne službe takođe mogu da primenjuju posebne mere prisluškivanja i tajnog praćenja, predlog za primenu mera daje direktor službe, ali primenu mera odobrava predsednik Vrhovnog kasacionog suda.

Da li se novinari prisluškuju? Kakav može biti zakonski osnov za primenu tih mera prema novinarima?

Novinari se prisluškuju pod uslovima pod kojima i drugi građani. S obzirom na to da je uloga javnog tužioca manje-više formalna, čak i da postoji nezakonita primena mera prema novinarima, pitanje je da li bi bilo ko iz tužilaštva to mogao da zna. 

Ko dobija kompletan transkript razgovora lica koje se prisluškuje?

Iako je dužnost policije da javnom tužiocu dostavi kompletan transkript razgovora, treba reći da postoji mogućnost da se pojedini delovi komunikacije sa osobom prema kojoj se primenjuje mera prisluškivanja “izbrišu”.  Delovi policije koji su nadležni za primenu mera ili posebnih dokaznih radnji, nemaju potpunu kontrolu nad procesom prisluškivanja. Ključnu ulogu ima BIA, budući da je glavni server kod njih i da svi prisluškivani razgovori moraju ići preko njih.

Pošto sudija donese naredbu za prisluškivanje po Zakonu o krivičnom postupku, odgovarajuća policijska služba dostavlja propratni akt BIA, koja priključuje telefon. Pripadnici BIA, ako su zainteresovani, u zavisnosti od lica koja su na merama, mogu da preslušaju razgovore i da ih koriste za svoje potrebe ili da određene delove razgovora učine nedostupnim policiji i samim tim javnom tužilaštvu.

Šta bi po još trebalo popraviti u zakonskom okviru kada su u pitanju prisluškivanje i tajno praćenje i snimanje?

Navešćemo primer jednog, ne baš tako dobrog, akonskog rešenja koje bi svakako trebalo promeniti. Kada javni tužilac odluči da ne koristi materijal prikupljen prisluškivanjem ili tajnim praćenjem i snimanjem ili u roku od šest meseci ne pokrene krivični postupak, on o tome obaveštava sudiju za prethodni postupak, koji zatim donosi rešenje da se sav materijal koji je nastao prisluškivanjem ili praćenjem i snimanjem uništi.

Prema slovu zakona, sudija za prethodni postupak “može” lice prema kome su mere i radnje primenjivane da obavesti da je bilo prisluškivano odnosno pod nadzorom. To zakonsko “može”, u praksi se pretvorilo u neobaveštavanje osoba da je vršen nadzor njihovih komunikacija ili da su tajno praćena i snimana i da primena tih mera nije dovela do krivičnog postupka.

Ovo rešenje je loše iz najmanje tri razloga. Praksa neobaveštavanja stvorila je prostor za prigovaranja da se mere učestalo i neopravdano određuju i primenjuju, jer su do javnosti posredno dopirala saznanja o broju prisluškivanih i praćenih.

Na kraju, ukoliko bi sudija bio dužan da obavesti lice prema kome je primenjeno prisluškivanje i nije pokrenut postupak, to bi otežalo naknadno curenje informacija iz prisluškivanih razgovora u medijima iz privatnog života prisluškivane osobe. Svi smo svedoci da se to inače dešava.

Da li u nekoj zemlji postoji obaveza obaveštavanja o tome da su primenjivane te mere?

Zakon o krivičnom postupku SR Nemačke, recimo, obavezuje na obaveštavanje osobe protiv koje je mera sprovođena, kao i na obaveštavanje drugih učesnika u komunikaciji koja je bila nadzirana. U Zakonu SR Nemačke postavljaju se i druga ograničenja za određivanje i primenu mere nadzora komunikacija, a tiču se zašite privatne sfere, koje bi, takođe, trebalo imati u vidu prilikom izmena našeg Zakonika o krivičnom postupku.

5/5 - (8 votes)