Revolucija bezbednosne kontrole – TSA razvija tehnologiju “virtuelnog pretresa” bez fizičkog kontakta
Zamislite da službenik koji vrši bezbednosnu proveru putnika na aerodromu može detaljno da proveri da li neko nosi zabranjeni predmet — a da ga pritom uopšte ne dodirne. Upravo to je cilj najnovijeg tehnološkog dostignuća koje razvija američka Administracija za bezbednost u saobraćaju (TSA) u saradnji sa Ministarstvom za unutrašnju bezbednost (DHS).
Reč je o inovativnom sistemu WSCPA – Wearable Sensor for Contactless Physical Assessment, odnosno nosivim senzorima za fizičku procenu bez kontakta, koji kombinuje virtuelnu realnost (VR), haptičke rukavice i beskontaktne senzore.
Haptička tehnologija se odnosi na tehnologije koje simuliraju dodir, odnosno omogućavaju korisniku da oseti taktilne povratne informacije (vibracije, pritisak, oblik, teksturu itd.).
Dakle, u kontekstu WSCPA sistema, „haptička rukavica“ je potpuno adekvatan i profesionalan izraz za uređaj koji omogućava službeniku da „oseća“ konture tela ili predmeta bez fizičkog kontakta.
Ako se informacije pokažu tačnim, ova tehnologija bi mogla biti uvedena na aerodromima i graničnim prelazima u SAD, a potencijalno i u drugim razvijenim zemljama koje prate američke bezbednosne standarde. To znači da će svi koji putuju u Sjedinjene Države, žive, rade ili prelaze njihove granice u budućnosti možda biti deo ovog novog, virtuelnog režima kontrole. Znati kako funkcioniše i šta tačno podrazumeva može biti važno za svakog putnika, ali i za zemlje koje razmatraju usvajanje sličnih rešenja.
Kako funkcioniše WSCPA sistem?
- Službenik koji vrši bezbednosnu proveru nosi VR naočare i posebne rukavice sa senzorima.
- Osoba koja se proverava se skenira naprednim senzorima koji prave tzv. “kontur mapu” tela — prikaz oblika i eventualnih skrivenih predmeta.
- Ti podaci se prenose u realnom vremenu do rukavice, koja uz pomoć haptičke tehnologije simulira osećaj dodira.
- Službenik, iako fizički ne dodiruje osobu, ima taktilni osećaj kao da je pretražuje — i tako može uočiti potencijalno opasne ili zabranjene predmete.
Ova tehnologija omogućava detaljan pregled bez fizičkog kontakta i smanjuje rizik po pripadnike bezbednosnih timova u slučaju opasnih predmeta.
Gde bi mogla da se primenjuje ova tehnologija?
Iako je prvobitno osmišljena za aerodrome, WSCPA ima ogroman potencijal i u drugim oblastima:
- Pravosuđe i zatvori – bezbednosni pregledi bez fizičkog konflikta
- Zdravstvo – beskontaktni pregledi pacijenata, npr. u infektivnim jedinicama
- Obrazovanje – obuke u simuliranom okruženju (medicinske ili bezbednosne akademije)
- Masovna okupljanja i događaji – festivali, stadioni, koncerti
- Vojska i specijalne jedinice – u situacijama kada se pregled mora obaviti na daljinu
Zašto je ova tehnologija značajna?
U vremenu kada se sve više pažnje posvećuje očuvanju privatnosti, ali i efikasnosti bezbednosnih procedura, WSCPA predstavlja prekretnicu.
Pruža bržu, sigurniju i manje invazivnu alternativu klasičnom fizičkom pregledu, dok istovremeno smanjuje mogućnost sukoba, neprijatnosti ili grešaka. Tako bar kažu, ali u nastavku teksta pročitajte koje bi potencijalne zloupotrebe mogle da postoje, ako se ova tehnologija doslovno ne stavi pod kontrolu.
Prema informacijama iz američkog DHS-a, sistem je još u fazi razvoja i patentne zaštite, a istraživači rade na njegovom komercijalizovanju u saradnji sa industrijskim partnerima.
Da li moje telo postaje državna svojina?“
Rapidna hiperprodukcija savremenih tehnologija dovodi do toga da granice između lične autonomije i državne kontrole postaju sve tanje. Novi sistemi bezbednosnih pregleda, poput WSCPA tehnologije koja omogućava „virtuelni dodir“ tela bez fizičkog kontakta, podižu pitanje: koliko zaista posedujemo svoje telo kad prolazimo kroz bezbednosne kontrole? Da li naša tela, makar u ovim trenucima, postaju deo državne imovine — predmet kontrole i nadzora daleko dubljeg nego što smo ikada mogli zamisliti?
Ako se ove tehnologije budu uvele, putnici i građani treba da budu svesni ne samo koristi, već i rizika po privatnost i telesnu autonomiju. Zato je neophodno razumeti kako WSCPA funkcioniše, gde bi mogla da se primeni i, što je najvažnije, koja pitanja ova tehnologija nameće u pogledu naših prava i sloboda.
Tehnologija koja omogućava da bezbednosni službenik „oseti“ telo putnika bez stvarnog dodira deluje fascinantno i futuristički, ali nameće važna i lična pitanja. Dok se pripremamo za moguće uvođenje WSCPA sistema, korisno je zastati i razmisliti:
- Mogu li službenici „virtualno dodirnuti“ intimne delove mog tela, a da ja to ne znam?
- Kako da znam da li se haptička rukavica koristi samo za otkrivanje potencijalno opasnih predmeta, a ne za zadovoljenje ličnih potreba službenika?
- Da li imam bilo kakvu kontrolu ili mogućnost da se usprotivim ako osećam da granice moje privatnosti bivaju narušene?
- Kako će nadležni organi sprečiti zloupotrebu ove tehnologije? Postoje li tehnička ograničenja koja sprečavaju neprimerene „pretrese“?
- Da li se ja kao putnik mogu uveriti da je svaki pregled legitiman i opravdan, a ne proizvoljan ili diskrecioni?
- Kako će se zaštititi moja telesna autonomija i dostojanstvo u situacijama kada nisam u mogućnosti da odmah reagujem?
- Koje pravne i etičke norme postoje ili bi trebalo da budu uvedene da regulišu upotrebu ovakve tehnologije?
- Kako će se balansirati potreba za bezbednošću sa osnovnim pravom na privatnost?
- Šta ako tehnologija dođe u ruke nekoga ko nije dovoljno obučen, ko je pod pritiskom ili koji može da zloupotrebi svoje ovlašćenje?
Još uvek nema zakona…?
Iako WSCPA još nije u operativnoj upotrebi, već sada je jasno da se tehnologija razvija brže nego što se usvajaju zakonski i etički standardi.
- Postoje li jasni zakoni koji će regulisati korišćenje ovih naprednih haptičkih sistema?
- Kako će se zaštititi lični podaci i telesni integritet putnika u eri digitalnih i „virtuelnih“ pregleda?
- Ko će biti odgovoran ako dođe do zloupotrebe ili povrede prava putnika?
- Da li putnici uopšte imaju mogućnost izbora ili alternativne metode provere?
Iako sve ovo izgleda kao da je na „dugačkom štapu“, detaljno treba preispitati mogućnosti (zlo)upotrebe, jer sva ova, pa možda i neka druga pitanja ostaju otvorena i zahtevaju ozbiljnu pažnju zakonodavaca, stručnjaka za bezbednost, ali i same javnosti. Jer bezbednost nije bezbednost ako se realizuje na uštrb autonomije, identiteta i narušavanje integriteta osoba koje podležu bezbednosnoj kontroli.
Zaključak
Virtuelni “pretres” bez dodira možda zvuči kao scena iz naučnofantastičnog filma, ali već sutra može postati nova norma u bezbednosnoj industriji.
Za zemlje koje ulažu u pametnu infrastrukturu i humanije procedure, WSCPA može biti ključni iskorak ka sigurnijem i dostojanstvenijem iskustvu provere. WSCPA tehnologija donosi mogućnost efikasnije i humanije kontrole, ali samo ako se uvedu strogi standardi zaštite privatnosti i transparentnosti. Bez toga, svaki putnik ima pravo da se zapita – koliko sam zaista zaštićen, a koliko izložen nevidljivom „dodiru“?
📌 Dodatna napomena o statusu tehnologije
Iako je WSCPA izazvala veliko interesovanje, tehnologija je trenutno još u eksperimentalnoj fazi. Nema zvaničnih podataka o tome kada bi mogla biti uvedena u upotrebu – još uvek nije ni izašla iz laboratorijskog prototipa. TSA i DHS traže komercijalne partnere, a rešenje je pod patentnom prijavom. Dakle, radi se o obećavajućem konceptu čiji se prvi realni testovi mogu očekivati tek u narednim godinama.
