Vanredno stanje ili ne?

Vlada Republike Srbije preduzela je hitne mere koje se pre svega odnose na moratorijum na izdavanje dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja, strogu kontrolu i reviziju već izdatih dozvola, pojačan policijski nadzor u školama, kao i druge mere pooštravanja kaznene politike. Postavljamo pitanje, da li su ovi tragični događaji dovoljan razlog za uvođenje vanrednog stanja?

156
- Sponzor članka -hikvision srbija

Srbija je u proteklih 48 sati obavijena traumom. Dva svirepa napada sa nejasnim motivima rezultirala su gubitkom 17 nevinih života i 21 povređenih.

  1. maja, 2023 godine, oko 9 časova ujutru, u centru Beograda, osmoro dece i školski čuvar izgubilo je život u masovnoj pucnjavi u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, kada je školski drug (13), po, kako se ističe, osmišljenom planu pucao na svoje mete, usmrtio i povredio učenike iz svog razreda, a potom se hladnokrvno predao policiji. Krvavi pir maloletnika, okončao se gubitkom 8 života sa 7 povređenih. Živote je izgubilo 7 devojčica, jedan dečak i školski čuvar, a povređeno je 6-oro dece i nastavnica.

Nepunih 48h kasnije, na svega 30-ak kilometara od Beograda, u Mladenovcu, mladić (21), je nasumično pucao na sve koji su mu se našli na meti i usmrtio 8 mladih ljudi, ranio 14. Ovaj čin okarakterisan je kao teroristički akt.

Vlada Republike Srbije preduzela je hitne mere koje se pre svega odnose na moratorijum na izdavanje dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja, strogu kontrolu i reviziju već izdatih dozvola, pojačan policijski nadzor u školama, kao i druge mere pooštravanja kaznene politike.

Postavljamo pitanje, da li su ovi tragični događaji dovoljan razlog za uvođenje vanrednog stanja? Kako ističu brojni analitičari, sama situacija po sebi je vanredna situacija, a razloga za uvođenje vanrednog stanja nema. Uznemirenost građana je visoka, dani žalosti obavijeni su velom bojazni. Iskustva iz zapadnih zemalja, na koje ukazuju mediji, upozoravajući na domino efekat nakon sličnih incidenata, ostavlja utisak da su i država i javnost u opštem stanju pripravnosti.

Veći deo javne rasprave o sprečavanju pucnjave u školama fokusiran je na to da li i kako ograničiti pristup ljudi vatrenom oružju, dok retko ko pominje strategiju kako da edukujemo naše nastavnike i učenike da prepoznaju „upozoravajuće signale“ potencijalnih nasilnika. Od mogućih mera, Vlada je svakako propustila da uzme u obzir konstantnu psihološku podršku u obrazovnim ustanovama, naročito mogućnost anonimnog prijavljivanja nasilja ili problematičnog ponašanja. Takođe, sprovođenje praćenja ponašanja i procene i upravljanje rizicima, nije bilo predmet razgovora ni u Vladi, ni u medijima.

Čini se da stavljanjem akcenta na pooštravanje sankcija Država zanemaruje svoju primarnu ulogu u prevenciji retko se osvrćući na pružanje podrške, razumevanja i oslonca svim žrtvama ovih događaja, kao i ostatku javnosti koja je konstantno izložena uznemirujućim vestima koja nam protekla 2 dana, a i danas, dolaze sa svih medija.  Nemoguće je ne zapitati se, da li ovakav vid izveštavanja možda podstrekuje potencijalne druge nasilnike da uskoče u vagon i iskoriste okolnosti za neke svoje uspavane zločine.

U stanju koje danas možemo okarakterisati kao vanrednu situaciju, uobičajene su pojačane emocije ljudi. Ono što me zabrinjava je ustaljena ravnodušnost našeg društva na nasilje. Godinama ćutimo na „uzimanje pravde u svoje ruke“ i rešavanje problema nasiljem. Mi smo kao društvo odgovorni da ovakvim događajima ne dajemo notu senzacionalizma, već da se  ozbiljno zamislimo nad problemom i usmerimo na uzroke, a ne samo na posledice ovih događaja. Samim tim i Država i društvo u celini mora da otvori oči i suoči se sa stanjem u kome živimo, vrednostima koje negujemo, obrazovanje koje pružamo, incidente koje tolerišemo, trendove koje usvajamo…

Digitalni svet u kome rastu naša deca potpuno je prepušten deci. Razvoj interneta i dečija iskustva odavno su prevazišla umeće roditeljske kontrole. Šta Država može da uradi po tom pitanju? Teoretičari društvenih mreža uporno izražavaju stav da društvene mreže same po sebi nisu opasnost, već inspiratori izopačenih ideja na tim društvenim mrežama i internet kanalima. Najosetljivija kategorija jesu upravo deca, koja su i najveći konzumenti tih sadržaja. Da li možemo sistemski da ograničimo deci pristup internetu? Možemo, svojim ličnim primerom, monitoringom, edukacijom i ukazivanjem na bezbednosnu kulturu na internetu. Takođe Država može da blokira neadekvatne sadržaje na internetu svim korisnicima, kako su to učinile druge država i to zapadnog sveta.

Ono što sada moramo da ponudimo našoj deci i društvu u celosti, nije represivna reakcija, vanredno stanje, ili ma koje zaoštravanje situacije u medijima, već razumevanje, podršku, osećaj sigurnosti kroz konkretne mere sprečavanja inspiracije ovakvih zločina, prestanak glorifikovanja ovih tragičnih događaja.

Država treba da u tišini preduzme hitne mere koje je Vlada usvojila, a javnosti treba da se predoče i propagiraju strateški planovi za potpunu reanimaciju našeg društva, poput institucionalizacije anonimnog prijavljivanja nasilja, kako u okviru obrazovnih institucija, tako i na nivou MUP-a, vraćanja veronauke u školama, jasnu osudu nasilja i nasilničkog ponašanja; te, uklanjanje uzroka koji vode do eskalacije nasilja kroz jednu sveobuhvatnu strategiju koja ima kako svoju bezbednosnu tako i svoju sociološku komponentu.

Stanje neizvesnosti koje stvaraju mediji, ne samo da nije umirujuće za građane, nego i otežava državnim organima da jasno sagledaju i procene nivo realne ugroženosti od potencijalnih pretnji i opasnosti. Ono na šta mi kao građani treba da obratimo pažnju je to da preispitamo prvo svoje lične vrednosti i stavove, te kako mi svojim primerom možemo da utičemo na promenu društvene svesti, reanimaciju društvenog morala i stvaranje ambijenta u kome ćemo i mi i naša deca imati zadovoljstvo da živimo i ostvarujemo svoje lične i profesionalne afinitete.

Pozivam čitaoce da pobegnu iz ove medijske triler-drame u svet nekog dobrog romana ili filma. Pozivam vlasnike vatrenog oružja da preispitaju svoje motive posedovanja oružja; Pozivam lovce da prestanu da ubijaju životinje i preispitaju svoje motive i strast za lovom; Pozivam vlast i opoziciju da se ujedine u davanju počasti stradalima i da ne politizuju ovu tragediju; Pozivam kolege iz bezbednosne industrije da se uključe u izradi strategije za bezbednost u školama; Pozivam psihologe da se stave na raspolaganje svim ljudima koji su potreseni ovom situacijom; Pozivam sve građane Srbije da se ujedine u žalosti i zagrle svoju decu i svoje najmilije; Pozivam tzv. opozicione simpatizere da se ne pecaju na jeftine političke trikove svojih političkih lidera ili partijskih drugova i ne raspiruju mržnju i paniku; Pozivam i omladinu koja glorifikuje ubicu da se zamisli kako se osećaju roditelji stradale dece u vezi sa takvim „šalama“; i konačno, pozivam Državu da preduzme sve mere da se život u ovoj državi konačno dovede u normalu, ma kako reagovala EU ili neki drugi daleki međunarodni partner, mi treba da počistimo svoje dvorište svojim grabuljama, a kome se ne sviđa izbor naših biljaka i način uređenja neka gleda u svoje dvorište.

Saučešće porodicama.

5/5 - (1 vote)
Prethodni članakUspešno održana WAD konferencija u Pragu 2023
Sledeći članakCrna Gora postaje regionalni centar za sajber bezbednost – WB3C obuke su već počele!