Kako izgleda radni dan jednog službenika fizičkog obezbeđenja u Srbiji? Kakav je njegov stvarni položaj, kako ga doživljavaju kolege, nadređeni, klijenti i prolaznici, i koliko se poštuje profesija koju svakodnevno obavlja, često pod stresom, u zahtevnim uslovima, daleko od očiju javnosti?
Naš kolumnista Marko Mitrović, koji i sam svakodnevno nosi uniformu i odgovornost SFO, u svom autentičnom i iskrenom tekstu donosi sirovu i realnu sliku stanja iz prve ruke – bez ulepšavanja, direktno iz prakse.
Njegove reči osvetljavaju poziciju „malog čoveka iza ekrana“, kako sam kaže, ali i svakog onog ko dostojanstveno obavlja posao fizičko-tehničkog obezbeđenja, uprkos brojnim izazovima, predrasudama i nerazumevanju sa kojima se svakodnevno suočava. U nastavku prenosimo autorski tekst u celosti:
IZ UGLA SFO
„U nekim ranijim vremenima, na pomen obezbeđenja ljudi su uglavnom mislili na korpulentnu gospodu koja je stajala na vratima noćnih klubova, ili na zaštitnike javnih ličnosti.
One koji su čuvali fabrike ili ustanove nazivali su jednostavno stražarima ili portirima. Ne ulazeći dublje u etimologiju, istakao bih samo da svi mi imamo isti posao, razlika je samo u količini stresa i opasnosti sa kojima se susrećemo.
Donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju ova oblast je regulisana i činilo se da se SFO, u koje spadam i ja, može pohvaliti svojim licencama koje potvrđuju da smo sposobni za obavljanje ovog kompleksnog i nimalo lakog posla. Nažalost, situacija je znatno drugačija.
Prvo sa čim se susretne SFO u svom radnom danu jeste čuđenje i zaprepašćenje klijenata i trećih lica ako je u pitanju radno okruženje koje nije naviklo na prisustvo uniformisanog čuvara. Svi se pitaju zašto smo tu, šta je zapravo naš posao i naša svrha. Zatim uglavnom sledi ignorisanje, koje nije toliko bitno kada su u pitanju treća lica već kada se radi o klijentovim radnicima. To ide toliko daleko da neki od njih ne žele ni da se jave, mada je to zaista redak slučaj. Određeni radnici nas nazivaju kolegama (iako mi to generalno nismo) i obraćaju nam se samo kada žele da nas iskoriste kao ispomoć u svojim poslovima, jer misle da smo fizički radnici a ne fizičko obezbeđenje. Međutim, to su minorni problemi i to zaista zavisi od osobe sa kojom se susrećete.
Ozbiljnije nevolje počinju kada ljudi koji se ne razumeju u naš posao krenu da se bave njime. Tu konkretno mislim i na SFO, na šefove i menadžere u branši kao i na treća lica. Ako niste od kamena, a niko od nas nije, stavljate se u ulogu poslednjeg Mohikanca koji se svim silama upire da odbrani svoj integritet i lično dostojanstvo.
Napadi dolaze sa svih strana jer je uvek SFO taj koji greši, po onom starom „mušterija je uvek u pravu“. Razume se da nas klijent plaća i da zbog toga mi imamo svoj posao i materijalnu sigurnost, ali neke granice moraju da postoje. Nije profesionalno, a ni moralno, da nas npr. sekretarice ili lekari uče našem poslu. Tu dolazimo do uvreda jer mi zapravo „i nemamo pravi posao“, mi smo stražari. Neki su mi to otvoreno rekli. Kakva se onda poruka šalje ljudima koji žele da napreduju u ovom poslu? Da li ćemo mi zauvek ostati neki talog ili neko nužno zlo koje drugi moraju da trpe?
Dodatni problem stvaraju i sami pojedinci u FTO koji ne poštuju svoju profesiju i stvaraju podozrenje svojim neodgovornim ponašanjem. Nedostatak osnovnog znanja iz bezbednosti, kašnjenja na primopredaju smene, spavanje na radnom mestu, upotreba alkohola i narkotika su neki od glavnih problema na koje sam naišao u svojoj karijeri. Odmah da se razumemo, nisam nikakav moralista koji želi da osuđuje sve osim sebe. I meni se desilo da zaspim u noćnoj smeni, na primer. Tu dolazimo do onih koji se zaista trude na poslu. Neko ko prihvata sve uslove radi „mira u kući“ ostaje neispavan zbog brojnih noćnih smena, mokar zbog nedostatka kabanica na pozicijama i sve ono što će iskusni SFO prepoznati u ovom tekstu, a već je pisano na ovom sajtu. Epilog svega je da imamo krizu fizčko-tehničkog obezbeđenja koja tinja bez adekvatnog rešenja, koje je toliko prosto i očigledno.
Smatram da mi moje iskustvo daje za pravo da govorim u ime svih svojih dragih kolega koji se svakoga dana hvataju u koštac sa svim poslovnim i životnim izazovima koji se nalaze pred njima. Iskreno se nadam da će reči malog čoveka iza ekrana doći do onih koji vide budućnost ovog posla u Srbiji.“
Povezane teme:
