Šta je digitalizacija?
Iako je široko rasprostranjena i često korišćena reč, impresivno je da u digitalnom – informacionom dobu, veliki broj ljudi zaista ne raspolaže informacijama, niti ima neku predstavu o tome šta je zapravo digitalizacija. To nam samo potvrđuje da je proces toliko brzo i duboko ušao naš svakodnevni život da možemo slobodno reći da je uspešno obavljen; nije bilo vremena za razmišljanje, već se samo “prionulo na posao“ u svakodnevnoj rutini gde se digitalizacija jednostavno podrazumeva(la).
Po nekoj sveobuhvatnoj i opšteprihvaćenoj definiciji # Digitalizacija je proces pretvaranja analognog u digitalno – što znači da informacije, koje su ranije postojale u fizičkom, mehaničkom ili analognom obliku (poput papira, kasete, slike, razgovora), sada postaju digitalni podaci, koje obrađuju računari. No, digitalizacija nije samo konvertovanje sadržaja – to je duboka promena načina na koji živimo, radimo, komuniciramo, učimo, kupujemo, upravljamo vremenom, pa čak i načina na koji bivamo nadgledani i vrednovani u društvu.
Dakle zamena analognih uređaja digitalnim koji koriste digitalni signal. To znači da da se uređaji sa analognim signalom sve ređe prozvode, te ih sve teže možete naći u prodaji i nabaviti delove ili čak koristiti. Neke da, ali uglavnom je njihova upotreba i proizvodnja ograničena jer mnogi sistemi prelaze na digitalne standarde – npr. analogna televizija je ugašena u većini zemalja, pa stari TV aparati ne funkcionišu bez dodatnog digitalnog risivera.
Analogni ili digitalni – u čemu je razlika?
Nekada su uređaji funkcionisali jednostavno – pritisne se dugme na kasetofonu i muzika počne da svira sa trake. To je bio analogni uređaj. Nije bilo aplikacija, softverskih podešavanja ni ažuriranja – samo mehanika i malo struje.
Danas, da biste pustili muziku, najčešće koristite telefon, povezujete se na internet, otvarate aplikaciju, prolazite kroz ekrane i podešavanja. To je digitalni uređaj – sve se odvija kroz „nule i jedinice“, nevidljivo, ali moćno.
Gde je razlika?
Analogni uređaji funkcionišu bez softvera – ne mogu da se „pokvare u programu“, ali ni da nauče nešto novo. Digitalni uređaji zavise od softvera – bez njega ne rade. Zbog toga su pametniji, ali i osetljiviji: ako softver zakaže, neretko zakaže i sam uređaj.
I dok su stari uređaji bili jednostavni, današnji su povezani, prate navike korisnika i neprestano se ažuriraju. U jednoj rečenici: nekada ste tačno znali gde je šta i kako funkcioniše – danas se pitate da li će raditi i šta je u međuvremenu promenjeno.
Kao smo došli do digitalnog nadzora? Nova tehnološka moda kroz standardizovane uređaje
Obzirom da je došla kao neminovnost i da oni koji se ne prilagode transformaciji praktično nestaju, postavlja se pitanje: Da li je digitalizacija nametnuta kroz standardizaciju brojnih uređaja koji su neophodni ili učinjeni da budu neophodni? Ona je neminovna ne samo kroz plasman novih modernih uređaja već predstavlja sistemsku promenu načina funkcionisanja društva.
Uzmimo za primer sledeći niz: Pametni telefoni, laptopovi, smart TV uređaji, pametni satovi, digitalne asistencije, onlajn identitet – nisu izbor, već standard. Taj standard je sistemski integrisan kroz sve pore društva , od vrtića, preko zdravstva.
Hteli ili ne, 21. vek nas uči da koristimo digitalne alate: za zakazivanje pregleda kod lekara, prijavu u školu, podnošenje dokumenata, rad od kuće itd. U nekim državama, ako nisi digitalno prisutan – praktično ne postojiš. Drugim rečima, možemo reći digitalizacija jeste neminovna – ali ne uvek po slobodnoj volji pojedinca.
Zaštita privatnosti u eri digitalnog nadzora: Kakve su nam perspektive?
Šta je zapravo digitalni nadzor?
Digitalni nadzor ide ruku pod ruku sa bezbednosnom branšom i podrazumeva praćenje aktivnosti u virtuelnom prostoru – od prisluškivanja komunikacija, preko analize transakcija i ponašanja na društvenim mrežama, do automatske detekcije sumnjivih obrazaca. Ovaj nadzor ne zahteva fizičko prisustvo – dovoljna je povezanost. I to ga čini moćnim i nevidljivim.
U tom smislu digitalizacija je transformisala i način obezbeđenja, organizaciju i funkcionisanje bezbednosnih formacija. Nekada se u zaštiti objekata ili lica podrazumevalo fizičko prisustvo – čuvar ispred vrata, ključ u bravi, alarm u zgradi. Nadzor se sprovodio očigledno i fizički: kamerom na uglu, ogradom oko objekta, patrolom na terenu. I sada je tako, ali se sprovodi znatno sofisticiranije.
Kako se svakodnevni život sve više seli u digitalni prostor – menjaju se i načini na koje se bezbednost sprovodi. Svaka komunikacija, svaka kupovina, svaki klik ostavlja digitalni trag. Bezbednosni sistemi više se ne oslanjaju samo na ono što se može videti golim okom, već i na ono što se dešava u pozadini – u podacima, u mreži, u algoritmima.
Danas, kamere visoke rezolucije, sistemi za biometrijsko prepoznavanje, softveri za analizu ponašanja, kao i alati za uvid u mobilne telefone i internet aktivnosti, postaju standard. Države, ali i privatne kompanije, sve više koriste ovakve tehnologije u ime obezbeđenja – ali i kontrole.
Zato je pitanje: da li je digitalni nadzor isključivo zaštita ili i oblik upravljanja ljudima? Gde je granica između legitimne prevencije rizika i zadiranja u privatnost?
U realnosti, digitalni nadzor je postao neophodan – naročito u borbi protiv sajber pretnji, prevara, nasilja na mreži, špijunaže i kriminala. Ali upravo zbog njegove snage, potrebna je jasna pravna i etička kontrola.
Digitalizacija je iz temelja promenila bezbednosnu industriju:
▶ fizički nadzor zamenjen je algoritamskom analizom,
▶ rizici se ne mere samo na terenu, već i u oblaku,
▶ incidenti ne počinju eksplozijom – već ponekad samo jednim klikom.
Bezbednost više nije samo pitanje ograde i kamere – to je sada i pitanje podataka, pristupa, dozvola i zaštite virtuelnog identiteta.
Bezbednost preko žice odlazi u istoriju: Šta mogu IP i WiFi kamere?
Da li je svaki nadzor digitalan ako se sprovodi pomoću digitalnih uređaja?
Kada se govori o digitalnom nadzoru, kao što smo gore pomenuli, najčešće se misli na praćenje elektronske komunikacije, internet aktivnosti i prisustva na društvenim mrežama. Ipak, to je samo uži deo slike.
U širem smislu, digitalni nadzor obuhvata svaki oblik nadzora koji se sprovodi pomoću digitalnih uređaja i softvera za obradu podataka. To uključuje ne samo komunikaciju, već i vizuelni nadzor, biometrijsku identifikaciju, praćenje lokacije, pa čak i analizu ponašanja pomoću algoritama.
Dakle, ako se nadzor vrši putem tehnologije koja koristi digitalni signal – to jeste digitalni nadzor. Razlika je u načinu obrade podataka, koji je danas u potpunosti digitalizovan i softverski upravljan.
Oblici digitalnog nadzora
U nastavku predstavljamo najčešće oblike digitalnog nadzora u savremenoj bezbednosnoj praksi:
▶ 1. Video nadzor i analitika slike
Savremeni sistemi video nadzora daleko su složeniji od klasičnih kamera. Danas se koriste IP kamere, termalne kamere i sistemi visoke rezolucije, povezani sa softverima za automatsko prepoznavanje lica, registarskih tablica, kao i analizu ponašanja u prostoru.
Softveri često uključuju veštačku inteligenciju koja može prepoznati sumnjive obrasce kretanja, zadržavanja ili ponašanja – i to u realnom vremenu.
▶ 2. Biometrijski nadzor
Biometrija podrazumeva prikupljanje fizičkih karakteristika – kao što su otisak prsta, lice, glas, šarenica oka, pa čak i način hoda – u svrhu identifikacije.
Ti podaci se prikupljaju:
– direktno, kada korisnik koristi senzor na telefonu ili ulazu,
– ili daljinski, putem kamera koje automatski prepoznaju lice u masi ili pokretu.
Biometrijski sistemi su široko prisutni u poslovnom, državnom i komercijalnom sektoru – od granične kontrole, preko radnih prostora, do pametnih telefona.
▶ 3. Praćenje internet aktivnosti
Svaka poseta sajtu, klik na oglas, ili pretraga na internetu ostavlja trag. Digitalni nadzor može da obuhvati:
– evidenciju poseta,
– analizu ponašanja korisnika na sajtu,
– korišćenje kolačića i skripti za praćenje navika.
Na osnovu tih podataka mogu se kreirati precizni profili korisnika – gde idu, šta traže, šta ih zanima, sa kim komuniciraju.
▶ 4. Elektronski nadzor komunikacija
Podrazumeva praćenje svih vidova digitalne komunikacije – od telefonskih poziva i SMS poruka, do e-mailova i komunikacije putem aplikacija poput WhatsApp, Viber, Signal i drugih.
Često se ne prate samo poruke, već i metapodaci: kada je komunikacija obavljena, sa kim, koliko je trajala – što takođe otkriva značajne informacije o ponašanju korisnika.
▶ 5. Nadzor mobilnih uređaja
Uređaji koje svakodnevno koristimo postaju sve otvoreniji za nadzor – svesno ili ne. Softveri koji se instaliraju (bilo legalno ili prikriveno) omogućavaju:
– praćenje poziva, poruka, lokacije, fajlova i aplikacija,
– aktivaciju mikrofona ili kamere bez znanja korisnika,
– potpuni uvid u sadržaj telefona.
Ovi tzv. intruzivni alati sve češće se koriste u oblastima borbe protiv organizovanog kriminala – ali i u sivoj zoni komercijalne upotrebe.
▶ 6. Geolokacijski nadzor
Lokacija korisnika može se pratiti putem GPS signala, mobilnih mreža ili Wi-Fi veze.
Kao rezultat, moguće je pratiti kretanje pojedinca u realnom vremenu, rekonstruisati njegove rute, analizirati učestale lokacije boravka ili čak predvideti kuda će ići sledeće.
Ova tehnologija koristi se u logistici, bezbednosnim službama, pa čak i u marketingu.
▶ 7. Analitika podataka i veštačka inteligencija
Prikupljeni podaci se više ne posmatraju samo kao arhiva – već kao resurs za analizu. Uz pomoć Big Data tehnologija i algoritama, nadzorni sistemi mogu uočiti odstupanja, sumnjivo ponašanje, pa čak i predvideti potencijalne incidente.
Veštačka inteligencija sve više dobija ulogu u odlučivanju kada i kako reagovati – čime se otvara nova debata o granici između automatizacije i odgovornosti.
„OLDTAJMERI“ NOVOG DOBA
Kao što je analogna era bila samo jedna od faza i polako postala prošlost, a digitalna era preuzela primat, postavlja se pitanje – da li će i digitalna faza jednog dana biti zamenjena? Odgovor nije nimalo jednostavan, ali imajući u vidu tehnološki razvoj, inovacije, veštačku inteligenciju, IoT, i ko zna koje po redu G mreže, jasno je da digitalizacija predstavlja neku vrstu pelcera iz kojeg će proklijati nove tehnološke inovacije. Zbog čega možemo i reći da predstavlja infrastrukturu za nove tehnologije i nov način života koji tek dolazi. Te inovacije će imati moć da dodatno transformišu već duboko promenjen svet, menjajući kako radimo, komuniciramo, ali i kako se štitimo i kontrolišemo rizike.
Sa druge strane medalje, možda jednog dana i digitalni i analogni uređaji završe rame uz rame – kao rariteti iz nekog prošlog vremena, sa statusom tehnoloških „oldtajmera“. A ko zna – ako svet jednog dana odluči da ubaci u rikverc, možda će upravo ti stari, škripavi, ali pouzdani uređaji postati luksuz. Jer kako kažu naše bake: „Nemoj bacati – možda zatreba.“
