U Maleziji je nedavno otvoren dom namenjen mladim ljudima koji su doživeli burnout na poslu, svojevrsno mesto za „privremeno penzionisanje“ onih koji su se iscrpeli već u ranim fazama karijere. Ovaj model, koji nudi vreme za oporavak, povlačenje iz radnog procesa i fokus na mentalno zdravlje, izazvao je snažne reakcije javnosti i otvorio ozbiljna pitanja o stanju savremenog tržišta rada.
Iako na prvi pogled deluje kao izolovan ili čak ekscentričan primer, ovaj koncept zapravo predstavlja jasan signal dubokih strukturnih problema u svetu rada, u kojem sve veći broj mladih ljudi dostiže granicu izdržljivosti mnogo ranije nego što se to ranije smatralo uobičajenim.
Burnout ! Od ličnog problema do ekonomskog pitanja
Burnout se često pogrešno tumači kao lični neuspeh, manjak otpornosti ili loše upravljanje stresom. Međutim, savremena praksa i istraživanja pokazuju da je profesionalno sagorevanje postalo ekonomski i društveni problem, sa ozbiljnim posledicama po produktivnost, zdravstvene sisteme i stabilnost radne snage.
Ubrzani tempo rada, stalni pritisak na učinak i očekivanje potpune dostupnosti doveli su do toga da iscrpljenost više nije izuzetak, već obrazac ponašanja u mnogim industrijama.
Zašto mladi sagorevaju već na početku karijere?
Burnout danas nastaje kao rezultat kombinacije više faktora koji se međusobno pojačavaju. U praksi, najčešći uzroci uključuju:
- ubrzani tempo rada, bez realnih rokova i prostora za oporavak ili nedostatak poslovnih obaveza jasno preciziranih i u kojim rokovima
- dug radni dan bez jasnih granica, često bez stvarnog kraja radnog vremena
- nesigurne oblike zaposlenja i stalnu neizvesnost u pogledu budućnosti
- konstantnu digitalnu dostupnost, koja briše granicu između posla i privatnog života
- sa tim u vezi smanjenu bliskost i socijalnu alijenaciju koja ne pruža temelj zdravog funkcionisanja
- lošu ravnotežu između privatnog i poslovnog života, naročito kod mladih zaposlenih
- lošu poslovnu klimu, nedostatak podrške, razumevanja i zdrave organizacione kulture
- niske zarade, koje ne prate obim odgovornosti, očekivanja i životne troškove
- preterani rad od kuće, koji se u praksi često pretvara u produženi radni dan bez pauze i jasnih pravila
- izostanak rezultata, samoaktuelizacije – „nema za mene mesta pod suncem“
Ovakvo okruženje posebno pogađa mlade ljude koji tek grade profesionalni identitet, a od kojih se očekuje maksimalna fleksibilnost, dostupnost i brz napredak – često bez adekvatne institucionalne ili organizacione podrške.
Dom za „penzionisanje mladih“- Odgovor tržišta ili simptom problema?
Model koji se pojavio u Maleziji može se posmatrati kao tržišni odgovor na neuspeh klasičnih modela rada. Umesto sistemskih promena, razvija se novi uslužni sektor koji monetizuje potrebu za oporavkom, mentalnim zdravljem i privremenim izlaskom iz radnog procesa.
Na taj način, teret iscrpljenosti se sa poslodavaca i sistema prebacuje na same radnike, koji sami finansiraju svoj oporavak. Iako ovakvi domovi mogu kratkoročno smanjiti pritisak na zdravstveni sistem i omogućiti pojedincima da se stabilizuju, oni istovremeno nose ozbiljan rizik: normalizaciju ideje da je burnout neizbežan deo karijere.
Kratkoročno olakšanje, dugoročni rizik
Iako koncept „penzije za mlade“ može delovati kao human odgovor na realan problem, dugoročno on može dovesti do:
- smanjenja radnog potencijala mladih generacija
- većih ekonomskih gubitaka
- prihvatanja iscrpljenosti kao standarda rada
- Drugim rečima, umesto da se uklanjaju uzroci burnouta, sistem se prilagođava njegovim posledicama.
Da li bi Srbija trebalo da razmotri ovakav model?
Primer Malezije neminovno otvara pitanje da li bi sličan koncept imao smisla i u Srbiji. Domaće tržište rada već pokazuje brojne simptome koji pogoduju razvoju burnouta:
niske zarade u odnosu na troškove života, produženo radno vreme, nejasna pravila rada od kuće i kultura u kojoj se iscrpljenost često podrazumeva.
U tom kontekstu, ovakav model bi eventualno mogao imati ograničenu vrednost za milenijalce, generaciju koja već godinama nosi teret ekonomskih kriza, tranzicije i stalne prilagodljivosti. Za njih bi privremeni izlazak iz radnog procesa mogao biti vid oporavka – ali isključivo kao dopunsko, a ne sistemsko rešenje.
Za Generaciju Z, koja tek ulazi na tržište rada, ovakav model ne bi bio adekvatan. Normalizovanje sagorevanja u startu karijere nosi rizik formiranja pogrešnih radnih obrazaca i očekivanja. Umesto toga, fokus mora biti na prevenciji, edukaciji i stvaranju održivih uslova rada.
Rešenje ili upozorenje?
Model „penzije za mlade“ ne bi trebalo posmatrati kao budućnost rada, već kao ozbiljno upozorenje. On jasno pokazuje da je granica između rada, odmora i penzionisanja sve nejasnija, dok se ekonomija prilagođava sistemu koji troši ljude brže nego što ih može obnoviti.
Dugoročno održivo rešenje leži u:
- unapređenju radne kulture
- jasnim granicama radnog vremena
- odgovornom i regulisanom radu od kuće
- većoj brizi o mentalnom zdravlju zaposlenih
- i razumevanju da produktivnost ne sme dolaziti po cenu zdravlja
Dok društva razmatraju da li će oporavak nastaviti da prodaju kao uslugu, ključno pitanje ostaje isto: da li ćemo prilagoditi ljude sistemu – ili sistem ljudima?
