Sistemi tehničke zaštite polako su postali sveprisutni, od kancelarija, maloprodaja, vrtića, javnih površina, do domaćinstava običnih građana. Ovi tehnički uređaji više nisu rezervisani samo za zvaničnike, VIP osobe, imućne ljude i sve one čiji se stil života i posao kategorisao kao visokorizičan. Video nadzor, kontrola pristupa, uređaji za prepoznavanje registarskih tablica, detektori pokreta, očitavanje ponašanja, audio sistemi i senzori – svakodnevno beleže podatke o našem kretanju, ponašanju, pa i identitetu. Iako su ovi sistemi primarno namenjeni zaštiti objekata, ljudi i poslovanja, trebalo bi postaviti pitanje: Da li znamo šta sve oni o nama zapravo prikupljaju?

Ovo je izuzetno važna i izuzetno osetljiva tema. Mnogi ljudi nisu svesni da se njihovo kretanje snima, da se beleže audio zapisi, pa čak i da se njihovo ime i prezime u službi kontrole pristupa tretira kao podatak. Isto važi i za skeniranje otiska prsta. Iako biometrija kod nas još uvek nije dominantna, i dalje vlasnici i poslodavci u Srbiji često postavljaju bezbednosne sisteme prema sopstvenom nahođenju, bez konsultacija sa stručnjacima, bez procene rizika, i bez razumevanja šta sve takvi sistemi zapravo znače u kontekstu zakonitosti i zaštite podataka.

Prvo – šta su sistemi tehničke zaštite?

Sistemi tehničke zaštite podrazumevaju sve sisteme, uređaje i tehnička rešenja koji se projektuju, instaliraju i održavaju u cilju zaštite ljudi, imovine, informacija i infrastrukture. Oni su deo šire kategorije sistema bezbednosti, koja uključuje i organizacione, kadrovske i proceduralne mere zaštite.

Prema Pravilniku o načinu vršenja poslova tehničke zaštite i korišćenja tehničkih sredstava („Sl. glasnik RS“, br. 91/2019), sistemi tehničke zaštite obuhvataju širok spektar sredstava i uređaja koji se koriste za zaštitu lica, imovine i poslovanja u okviru privatnog obezbeđenja.

U članu 2 Pravilnika navedeno je da su sredstva i uređaji tehničke zaštite:

• mehanička sredstva namenjena fizičkom sprečavanju nedozvoljenog ulaska lica ili predmeta u zaštićeni objekat, kao što su protivbalistička stakla, protivprovalne folije, trokrake barijere i sigurnosne kabine;
• elektronska i elektro-mehanička sredstva uključujući alarmne sisteme, uređaje za kontrolu pristupa, video nadzor i integralne sisteme zaštite sa nadzornim mestima;
• protivdiverziona i protivsabotažna sredstva, poput detektora metala, eksploziva, rendgenskih uređaja i elektrohemijske zaštite vrednosti;
• te uređaje za globalno pozicioniranje (GPS praćenje) koji služe za zaštitu i praćenje lica i pokretnih dobara.

Dalje, član 3 Pravilnika definiše sisteme tehničke zaštite kao složene celine koje se sastoje od ovih uređaja na zaštićenom prostoru, spojenih puteva za prenos signala i podataka, kontrolnih soba ili tehničkih centara, kao i centralnog kontrolnog centra.

Ova regulativa jasno pokazuje da sistemi tehničke zaštite nisu samo pojedinačni uređaji, već integrisani sistemi usklađeni sa zakonskim standardima,

Sistemi bezbednosti su svi oni uređaji i procedure čije je projektovanje, ugradnja i održavanje zakonom regulisano, a svrha im je da štite ne samo fizičku infrastrukturu i ljude koji u njoj borave, već i poslovne procese.

Imate video nadzor, a ne znate gde ste u prekršaju? Evo zašto je važno da se usaglasite!

Na primer, u slučaju izbijanja požara, prisustvo sprinklera, hidranata, PP aparata, kao i obuka zaposlenih i fizičko obezbeđenje – mogu u ključnom trenutku da pravilno reaguju i spreče katastrofu. U suprotnom, može doći do ozbiljne štete po objekat, ljudske živote, pa i korporativne resurse. Dakle u ove sisteme se ubrajaju ne samo video nadzor već sva ona oprema koja obezbeđuje zaštitu u ključujući i zaštitu od požara i zdravlja na radu, preventivno ili ex post. U zavisnosti od prirode opasnosti, možemo podeliti na prevenciju ili reakciju. Prevencija nije uvek moguća zbog prirode opasnosti, ali je u najvećoj meri krucijalna komponenta zaštite i najbolje rešenje za sprečavanje incidenata. Prevencija nije samo postavljanje nekog uređaja, već njihovo adekvatno upravljanje, kontrola, servisiranje, pravilna i pravovremena upotreba.

Treba istaći da se uvek sistem bezbednosti prilagođava prirodi delatnosti i procenjenim rizicima. Nijedan koncept nije univerzalan – nijedan sistem nije isti iako imaju istu svrhu – ZAŠTITA.

Šta sve sistemi prikupljaju?

U nastavku donosimo pregled najčešćih tehničkih sistema zaštite i podataka koje mogu prikupljati:

1. Video nadzor – (CCTV)

Kamere više nisu samo „kamere“. One danas predstavljaju sofisticirane sisteme koje, u zavisnosti od svojih performansi, mogu prikupiti daleko više od puke slike:

• Vizuelni snimak (slika i video) – sve što se nalazi u vidnom polju kamere.
• Prepoznavanje lica – kod naprednijih modela, sa mogućnošću identifikacije pojedinaca.
• Detekcija pokreta – razlikuje pokret od statičnog objekta, reaguje na kretanje.
• Analiza ponašanja – prati hodanje, zadržavanje, neuobičajeno ponašanje.
• Praćenje objekata i osoba – softver automatski „zaključava“ osobu i prati je kroz kadar.
• Audio zapis – snimanje zvuka kod kamera sa integrisanim mikrofonima.

Ali to nije sve…..

Kamere sa optičkim zumom visokih performansi, uz adekvatan softver, mogu snimiti detalje koji često promiču korisnicima – ekrane mobilnih telefona, beleške u rukama, sadržaj novčanika, PIN kodove, pa čak i lične podatke u dokumentima koji se nađu u kadru. U praksi to znači da:

• Ako sedite u čekaonici i koristite telefon, kamera potencijalno može „uhvatiti“ poruku koju kucate.
• Ako vadite novac ili dokument iz tašne, kamera može zabeležiti iznos i podatke.
• Ako je termalna kamera, može očitati telesnu temperaturu, što je često primenjivano u objektima tokom pandemije COVID-19.

Dakle, ne radi se samo o tome da ste vi „snimljeni“ – već o tome šta sve ulazi u kadar zajedno sa vama. To je podatak unutar podatka, tzv. „objektiv u objektivu“. Ova kompleksna dimenzija video-nadzora najčešće ostaje nevidljiva u javnim raspravama, a od izuzetnog je značaja za svest o privatnosti.

Šta termalne kamere zapravo mogu da snime na vama?

Mnogi se pitaju: „Da li termalna kamera može da snimi moje unutrašnje procese, obline tela ili druge detalje?“ Evo jasnog odgovora:

• Termalne kamere ne snimaju unutrašnje procese kao što su rad organa, puls ili pritisak — one mere samo toplotu na površini kože. Dakle, ono što vidite na termalnoj slici jeste raspored toplote koju vaše telo emituje spolja.
• Obline tela i fizički oblici su prikazani samo kao toplotni oblici. Termalne kamere nemaju rezoluciju niti sposobnost da „vide“ detalje poput kontura kože ili odeće na isti način kao obična kamera. Ne prikazuju vašu anatomiju u detaljima, već temperaturne razlike i oblasti toplote.
• Ne postoji mogućnost da kamera „pročita“ ili snimi šta se dešava ispod vaše kože — nema „prozirnosti“ ni za unutrašnje organe, ni za telesne funkcije.
• Odeća delimično utiče na termalni prikaz, jer materijali mogu blokirati ili promeniti emitovano toplotno zračenje, pa se tako ne vidi tačan oblik vašeg tela ispod odeće.

BIOMETRIJA: NOVA ERA IDENTIFIKACIJE

2. Biometrijski uređaji za kontrolu pristupa

Biometrijski sistemi zasnivaju se na jedinstvenim fiziološkim ili bihevioralnim karakteristikama pojedinca, koje se koriste za identifikaciju i autentifikaciju. U ovu grupu najčešće spadaju:

• Otisak prsta
• Šarenica oka
• Prepoznavanje lica
• Geometrija dlana
• Glas (u nekim sistemima)

Sve ove informacije su po zakonu posebna kategorija ličnih podataka, a njihova obrada mora biti jasno obrazložena, zakonski osnovana i proporcionalna svrsi.

Važno je naglasiti da biometrijski podaci mogu biti prikupljeni na dva načina:

1. Kontaktno (fizičkim dodirom):
   • Skeneri otiska prsta
   • Dlanom na terminal
   • Iris skener u koji se direktno gleda
2. Beskontaktno, putem kamere ili senzora:
   • Kamera za prepoznavanje lica
   • Kamera sa mogućnošću analize šarenice oka (tzv. iris recognition)
   • Termalne kamere koje očitavaju karakteristike lica
   • Napredne kamere koje mapiraju 3D crte lica

U koju kategoriju spada snimanje glasa?

Autentifikacija glasa ne spada ni u kontaktne (fizičke) metode, niti u klasične beskontaktne vizuelne metode. Ova tehnologija se oslanja na akustičke obrasce glasa – njegove frekvencije, intonaciju, način govora – i klasifikuje se kao akustička biometrija (voice recognition), odnosno bihevioralni biometrijski metod. Glas, kao i potpis, je jedinstven, ali se prikuplja zvučnim putem, bez fizičkog dodira i bez potrebe za kamerom, izuezv ako kamera ima napredne performance.

Kada je snimanje glasa biometrisjka obrada?

Važno je razumeti da nije svako snimanje glasa automatski biometrijska obrada. Glas postaje biometrijski podatak samo onda kada se koristi za identifikaciju ili autentifikaciju osobe – na primer, kada govorom otvarate vrata ili pristupate sistemu. U tim slučajevima, specijalizovani softver analizira zvučne karakteristike vašeg glasa (intonaciju, frekvenciju, ritam, akcenat) i upoređuje ih sa prethodno zabeleženim glasovnim uzorkom (tzv. voiceprint). Suprotno tome, ako se glas samo snima – kao što to rade nadzorne kamere sa mikrofonom ili snimači razgovora u kol-centrima – i ne koristi se za prepoznavanje identiteta, takva obrada ne spada u biometrijsku identifikaciju, već u običnu audio-dokumentaciju. Razlika je u svrsi i načinu obrade: biometrija prepoznaje vas kao jedinku, dok snimanje glasa bez analize samo beleži sadržaj.

Ključno pitanje: Šta kamera zaista može?

Moderne biometrijske kamere mogu, uz dovoljnu rezoluciju i odgovarajuće algoritme, da očitaju crte lica, pa čak i šarenicu oka – sa određene distance. U praksi:

• Prepoznavanje lica je moguće već sa udaljenosti od 2 do 5 metara, u zavisnosti od svetla i ugla.
• Šarenica oka se obično zahteva bliža distanca (30-50 cm), mada postoje i sistemi koji to rade daljinski.
• Neki napredni terminali omogućavaju identifikaciju osobe bez zaustavljanja i bez kontakta, u hodu.

Ipak, i dalje su široko zastupljeni uređaji koji zahtevaju direktan kontakt – otisak prsta na čitaču, prislonjen dlan ili unošenje glasa.

Može li kamera zameniti čitač otiska prsta?

Teorijski – da. U praksi – još uvek ne u potpunosti.

Kamera ne može „čitati“ otisak prsta kao daktiloskopski senzor, jer joj nedostaje direktna taktilna analiza. Međutim, ono što zabrinjava jeste potencijalni prikupljeni trag preko drugih uređaja. Tako dolazimo do sledećeg i ne manje važnog pitanja:

A šta je sa touch-screen uređajima?

Ekrani na dodir (touch-screen) koji svakodnevno koristimo – u bankama, samouslužnim kasama, aerodromima, bolnicama, pa čak i na info-terminalima – mogu potencijalno zadržavati otiske naših prstiju. Uređaji koji analiziraju te tragove za sada nisu deo komercijalne svakodnevice, ali je tehnički moguće da:

• Ekran zadrži uzorak otiska
• Neko neovlašćeno skenira i obradi taj uzorak
• Prikupljeni podaci budu iskorišćeni u svrhe koje korisnik nije ni znao da je pristao

Ključno pitanje ostaje – kuda ti podaci odlaze? Da li se skladište lokalno? Da li završavaju u centralizovanim bazama? Ko njima upravlja? I – da li je korisnik uopšte informisan da se takvi podaci uzimaju?

3. ANPR kamere (automatsko prepoznavanje registarskih oznaka)

ANPR sistemi, poznati i kao sistemi za automatsko prepoznavanje registarskih tablica, služe za detekciju i analizu registarskih oznaka vozila u realnom vremenu. Iako na prvi pogled deluju kao „čitači tablica“, ovi uređaji beleže i analiziraju mnogo više informacija. Pored same registarske oznake, ANPR sistemi prikupljaju sledeće podatke:

• Datum, tačno vreme i lokaciju prolaska vozila
• Smer kretanja (ulaz/izlaz, dolazak/odlazak)
• Brzinu kretanja, ako je sistem povezan sa radarom
• Boju, marku i tip vozila (u naprednijim sistemima)
• Status registracije (ako je povezan sa bazom MUP-a)
• Povezanost sa identitetom vlasnika – u slučaju integracije sa bazama podataka
• Frekvenciju kretanja vozila, za analizu ponašanja (npr. učestalost dolazaka)

Moderni ANPR sistemi se koriste ne samo za kontrolu pristupa u garažama i poslovnim objektima, već i u:

• Pametnim gradovima, radi kontrole saobraćaja i naplate putarine
• Bezbednosnim zonama, gde omogućavaju praćenje ulazaka i izlazaka iz osetljivih lokacija
• Tržnim centrima i hotelima, za personalizovanu uslugu i vremensko praćenje boravka
• Javnim parkinzima, za automatizovanu naplatu
• Policijskim i državnim bazama, za prepoznavanje sumnjivih ili ukradenih vozila

Šta još treba da znamo o ANPR sistemima?

Kada su povezani sa bazama podataka, ANPR uređaji omogućavaju profilisanje ponašanja korisnika vozila – kada, koliko često i kojim rutama se kreću, kao i koliko dugo borave na određenoj lokaciji. Na osnovu učestalosti i obrazaca kretanja, moguće je izvući zaključke o navikama, radnim mestima, čak i o privatnim adresama ili ličnim rutinama.

Šta to znači za jednog vozača?

Ukoliko se vaše vozilo redovno pojavljuje pred ANPR kamerama – bilo na ulazu u garažu, poslovni objekat, gradski kružni tok, rampu tržnog centra, naplatnu rampu, ili čak kod pametnih semafora – sistem može početi da „pamti“ vaše kretanje. A evo šta to konkretno znači:

• Znaju kad dolazite i odlazite – ako svaki dan ulazite u garažu u 08:12 i izlazite u 16:47, sistem može identifikovati vaše radno vreme.
• Znaju gde idete – ako se krećete istim putem ka istim lokacijama, sistem prepoznaje vašu rutinu.
• Mogu da identifikuju vašu adresu – ako se uveče vraćate na istu lokaciju, lako je povezati tu tačku sa vašim mestom stanovanja.
• Znaju koliko boravite na jednoj lokaciji – ukoliko ste 2 sata u tržnom centru ili 20 minuta u poslovnoj zgradi, sistem to meri.
• Znaju da li koristite svoje vozilo svakodnevno ili povremeno, i da li se krećete lokalno ili putujete.

Da sumiramo – za jednog vozača, to znači da se na osnovu registarske oznake vozila može formirati lični digitalni profil kretanja – kada ide na posao, kada se vraća, koliko dugo ostaje na lokaciji, koji su mu interesovanja i navike. Ako su ANPR kamere povezane sa centralizovanim bazama podataka, ta informacija više nije samo tehnička – ona postaje lična.

U praksi, vozač najčešće nema svest da ostavlja takav trag. A svaka od tih informacija – lokacija, vreme, učestalost – jeste podatak o ličnosti u smislu GDPR-a i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

4. Audio sistemi

Moderni audio nadzor postaje sve sofisticiraniji, prelazeći okvire pukog snimanja zvuka u prostoriji. Evo šta to konkretno znači:

• Snimanje razgovora i zvukova: mikrofoni visoke osetljivosti detektuju i beleže svaki govor, šapat, zvuk koraka ili pomeranja nameštaja. U praksi se koriste u bankama, prodavnicama i javnim zgradama kako bi se, pored video zapisa, dobio celovit uvid u okolinu.
• Detekcija specifičnih zvukova: sistemi mogu trenutačno „prepoznati“ bukagome efekt (lomljenje stakla, alarmni zvuk, vrisak) i podići alarm ili preusmeriti operatera na taj segment zapisa. To je ključno u kriznim situacijama — na primer, u slučaju napada ili provale — kada video možda ne snimi kritični zvuk.
• Analiza i obrada zvučnih podataka: napredni softver vrši analizu frekvencijskog spektra glasa i šuma, razlikuje ljudski govor od mehaničkih zvukova i može čak detektovati emocionalni ton (npr. uznemiren glas).
• Izolacija glasa i redukcija buke: napredni sistemi tokom preslušavanja (ili čak u realnom vremenu) mogu da filtriraju ambijentalnu buku — galamu, šumove i vrisku — i da izdvoje jedino onaj glas koji operater želi da čuje. Dakle, i ako mislite da u bučnoj prostoriji govorite „nerazumljivo“ i daleko od mikrofona, ovakvi sistemi mogu veoma precizno izolovati baš vaš glas.

Bezbednosne implikacije: snimanje zvuka otvara pitanja o privatnosti — koliko je legalno da se razgovori korisnika ili zaposlenih beleže, gde se čuvaju ti audio zapisi i ko ima pristup? Prema GDPR‑u, svaki audio zapis koji može identifikovati osobu (glasom ili sadržajem razgovora) mora biti pravno opravdan, uz obaveštenje i jasno definisanje svrhe čuvanja.

5. Sistemi za detekciju pokreta i prisustva

Kao i kod drugih tehničkih sistema, mogućnosti detektora pokreta i prisustva zavise pre svega od tehnologije i performansi samog senzora. Evo šta sve mogu da prikupe:

Pasivni infracrveni (PIR) senzori
Ovi senzori mere promenu toplotnog isijavanja u prostoru – ljudsko telo emituje infracrveno zračenje na temperaturi oko 37 °C. Sistem beleži vremensku oznaku aktivacije, trajanje signala i intenzitet promene, odnosno jačinu termalnih talasa. PIR senzori imaju domet od 5 do 15 metara i uglove pregleda od 90° do 180°, ali slabije funkcionišu u uslovima konstantne temperature ili kada je objekat statičan.

Ultrazvučni senzori
Ovi uređaji emituju visokofrekventne zvučne talase između 20 i 40 kHz i mere njihovu refleksiju od objekata u prostoru. Podaci koji se prikupljaju odnose se na promenu vremenske razlike (time-of-flight) i amplitudu refleksije. Ultrazvučni senzori rade na udaljenosti do 10 metara u zatvorenim prostorima, ali su osetljivi na okolne uslove poput

vetra i otvaranja vrata, što može izazvati lažne alarme, naročito kod prisustva sitnih životinja ili pokretnih predmeta.

Mikrotalasni (radarski) senzori
Koriste radarske talase u frekvencijskom opsegu od 2 GHz do 80 GHz i detektuju pokret pomoću Doplerovog efekta. Ovi senzori mogu prepoznati brzinu i pravac kretanja, trajanje pokreta i intenzitet refleksije. Imaju veći domet i preciznost od PIR i ultrazvučnih senzora, te mogu detektovati kretanje čak i kroz tanke prepreke poput zidova ili stakla. Ipak, i ovde postoji rizik od lažnih alarma, na primer usled prolaska malih životinja.

Šta snimaju i beleže?

Sistemi detekcije pokreta i prisustva beleže informacije o tome da li se u određenom prostoru nalazi osoba ili predmet, sa preciznom vremenskom oznakom i lokacijom detekcije. Ove informacije omogućavaju:

• Identifikaciju prisustva – važno za kontrolu pristupa i nadzor prostora.
• Automatsku aktivaciju alarma i video-nadzora – po detekciji pokreta uključuju se alarmni sistemi, osvetljenje i fokusiranje kamera na objekat u pokretu, što povećava efikasnost bezbednosnih mera.
• Automatizaciju osvetljenja – osvetljenje se pali samo kada je prostor zauzet, čime se štedi energija i povećava komfor.

Ovi sistemi ne snimaju slike ili zvuk, već beleže informacije o prisustvu i kretanju, što ih čini važnim segmentom tehničke zaštite u kombinaciji sa video i audio nadzorom. Time se postiže višeslojna zaštita prostora gde svaki sistem pokriva različite aspekte bezbednosti i doprinosi smanjenju lažnih alarma i nepotrebnog opterećenja operatera.

6. Sistemi pametnog nadzora i video analitike

Za razliku od tradicionalnih kamera, sistemi video analitike ne služe samo za snimanje – već i za automatsko „razumevanje“ dešavanja u prostoru. Kroz napredne algoritme i mašinsko učenje, sistem ne samo da „vidi“, već i tumači ponašanje i okruženje, identifikuje anomalije i signalizira potencijalne pretnje – pre nego što se one dogode

Praćenje i analiza ponašanja

Sistem analizira kretanje osoba u prostoru: da li se neko zadržava neuobičajeno dugo na jednom mestu, kuda ide, da li se naglo okreće, skriva lice, pokušava da uđe neprirodnim putem. Analitika može prepoznati i ponašanje koje odstupa od standardnog obrasca, i to ne samo prostorno već i emocionalno:

• Besno gestikuliranje, podizanje glasa (uz audio analizu)
• Uznemireno kretanje napred-nazad
• Naglo udaljavanje od grupe, trčanje ili pokušaj bega

Ovakvi obrasci mogu biti automatski označeni kao indikatori potencijalnog nasilja, krađe, sabotaže ili pokušaja napada.

U pojedinim naprednim sistemima koristi se i tzv. emocionalna analitika – softver može prepoznati tenziju, paniku, agresiju, pa čak i strah, analizom izraza lica, govora tela i tona glasa.

Prepoznavanje sumnjivih aktivnosti

Integracijom senzora i unapred definisanih scenarija, sistem prepoznaje:

• Pokušaj nasilnog ulaska ili obijanja
• Unošenje nepravilnih objekata (npr. oružja, većih torbi u zaštićene zone)
• Fizički sukob, pad osobe na tlo
• Kršenje zona zabrane kretanja
• Zadržavanje u prostoru duže od dozvoljenog vremena

U takvim slučajevima, sistem automatski pokreće alarm i obaveštava kontrolni centar – bez čekanja reakcije operatera.

Može li sistem pogrešiti? Kada emocije postanu „signal“

Iako sistemi video analitike mogu da prepoznaju obrasce ponašanja i potencijalne pretnje, ne treba zaboraviti da su ljudi – ljudi. Čovek koji prolazi kroz težak dan, koji je zabrinut, ljut, uznemiren ili jednostavno zamišljen, može biti „markiran“ kao potencijalna pretnja samo zato što algoritam u njegovom ponašanju prepoznaje odstupanje od uobičajenog obrasca.

To otvara ozbiljno pitanje:
Da li automatizovani sistem može napraviti pogrešnu procenu i diskriminisati osobu koja nije učinila ništa sporno – već je samo bila emocionalno pogođena nekom privatnom situacijom?

Odgovor je: može.
Jer tehnologija, ma koliko napredna, još uvek ne poseduje empatiju, kontekst niti svest o stvarnim životnim okolnostima. Zato je nužno da krajnju procenu uvek vrši čovek – obučeni operater ili bezbednosni tim – uz oprez i razumevanje da ne postoji „univerzalno sumnjivo ponašanje“.

U suprotnom, postoji rizik da se osobe pogrešno označe kao bezbednosni incident – samo zato što su bile zabrinute, namrgođene ili su se u tom trenutku ponašale drugačije nego većina.

Termalna detekcija telesne temperature i drugih fizioloških pokazatelja

Napredna analitika u kombinaciji sa termalnim kamerama omogućava ne samo detekciju povišene telesne temperature, već i praćenje promene toplotnog profila osobe u realnom vremenu – na primer, da li se neko naglo pregrejao ili pokazuje simptome malaksalosti.

U pojedinim slučajevima, ovakvi sistemi su korišćeni i za praćenje fizičke aktivnosti radnika – da li se neko prekomerno zadržava, kreće prebrzo ili presporo, čime se indirektno meri nivo stresa ili umora zaposlenih.

Brojanje ljudi i detekcija opasnosti

Pored brojanja i kontrole kapaciteta u realnom vremenu, sistem može identifikovati:

• Gužve koje predstavljaju evakuacijski rizik
• Prepreke na evakuacionim putevima
• Preveliki broj ljudi u neautorizovanoj zoni
• Prelazak dozvoljenog broja posetilaca, što je ključna funkcija u trgovačkim centrima, stadionima i poslovnim zgradama.

Da li analitika „zna“ ko ste vi?

Ukoliko je sistem povezan sa bazama podataka i koristi funkcije prepoznavanja lica, ponašanje može biti personalizovano – tj. određena osoba može biti prepoznata kao poznati posetilac, zaposlen ili, suprotno, označena kao osoba pod nadzorom. U nekim sistemima, ako lice nije autorizovano ili pokazuje rizično ponašanje, sistem ga automatski „markira“ kao bezbednosnu pretnju.

Pravno gledano – gde su granice?

Upotreba sistema tehničke zaštite nije neregulisana oblast – naprotiv, postoje vrlo precizne zakonske smernice:

Zakon o privatnom obezbeđenju (Sl. glasnik RS, br. 104/2013, 42/2015, 87/2018 i 94/2019)

• Član 20 jasno propisuje da se sistemi tehničke zaštite postavljaju isključivo na osnovu izrađene procene rizika.
• Instalaciju smeju da vrše isključivo licencirana pravna lica.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (usklađen sa GDPR)

• Biometrijski i drugi podaci predstavljaju posebnu kategoriju ličnih podataka.
• Prikupljanje, obrada i čuvanje podataka mora biti transparentno i zakonito.

Pravilnik o tehničkoj zaštiti

• Propisuje standarde za tehničku opremu, instalaciju i održavanje.

PROCENA RIZIKA: Alat strateškog planiranja

Bez znanja – nema ni zaštite

U eri sveprisutnog nadzora, transparetnost, profesionalnost i poštovanje zakona postaju ključni faktori poverenja. Svaki sistem tehničke zaštite mora imati jasno definisanu svrhu, zasnovanu na prethodnoj proceni rizika i realnim potrebama poslovanja.

Bezbednost ne počinje od kamere – već od svesti, odgovornosti i znanja.