Industrijska špijunaža – kontra mere

U globalnoj ekonomiji današnjice, vode se ratovi u kojima ne učestvuju armije i ne koristi se klasično oružje. Mnoge zemlje vode ekonomske ratove, u kojima je omiljeno oružje – industrijska špijunaža

0
146
industrijska-spijunaza-kontra-mere

Industrijska špijunaža predstavlja skup aktivnosti usmerenih prema otkrivanju poslovnih tajni konkurentskih preduzeća, s ciljem da se one iskoriste i na taj način stekne što bolja pozicija na tržištu. Iako se o industrijskoj špijunaži i kontrašpijunaži relativno malo piše i govori, ovaj vid ugrožavanja bezbednosti kompanija je vrlo razgranata aktivnost koja se služi najsavremenijim metodama, koje se svakodnevno usavršavaju kako bi se ostvarili bolji rezultati.

Ljudi su se od uvek bavili krađom tuđih tajni, ideja i pronalazaka. Istorija je zabeležila puno takvih primera, a jedna od preteča industrijske špijunaže opisana je u drevnoj kineskoj legendi, u kojoj je izvesna princeza u 15. veku napustila svoju otadžbinu sa kapom od cveća na glavi. U cveću su bile sakrivene čaure od svilene bube. Tu je tajnu odnela kao poklon svom dragom princu u Indiju i tako je Indija počela da proizvodi svilu krađom čaura svilene bube u Kini. Takođe, Vizantijski car Justinijan je u 6. veku poslao sirijske monahe u Kinu, koji su mu doneli svilene bube u šupljinama bambusovih štapova, kojima su se poštapali.

Poslovna špijunaža postoji od vajkada. Čoveku su oduvek bile potrebne informacije, koje ga okružuju. Prosta ljudska radoznalost, želja za znanjem, strateški interesi, prikupljanje, obrada, sve to postoji u ljudskim društvima od samog početka i u težištu je procesa razvoja i ekonomskog napretka. Industrijska špijunaža zapravo podrazumeva krađu tuđih poslovnih tajni i korištenje istih za vlastitu dobit. Mogu se krasti informacije o proizvodima, ili intelektualna imovina, odnosno, ideje zaštićene markom, patentom ili autorskim pravom.

Ukoliko je određeno preduzeće u prednosti pred konkurencijom na tržištu, pogotovo zbog neke tehnologije koju je razvilo, tu prednost može zauvek izgubiti ako neko tu tehnologiju ukrade, odnosno, ako je može kopirati. To ne mora biti uvek konkurencija već može biti neka zemlja ili kriminalna organizacija. Industrijska špijunaža ne pogađa samo pojedine kompanije, već i cele nacije. Špijunaža je drugi oblik diplomatije, baš kao i rat. To je, na neki način, mirnodopsko ratovanje, jer se radi o aktivnosti koja ima za cilj da kontroliše i nabavlja vrlo vrednu imovinu.

Prema procenama FBI-a, Sjedinjene Države trpe godišnje između 130 i 330 milijardi dolara štete zbog industrijske špijunaže. Isti izvor tvrdi da oko 15 zemalja ima prilično agresivne programe industrijske špijunaže, koji su usmereni na Sjedinjene Države, a među njima su najagresivnije Kina i Rusija.

Industrijska špijunaža često obuhvata tehnologiju ili robu koja ima i civilnu i vojnu primenu. Zbog bezbednosnih razloga, američke obaveštajne službe kontrolišu izvoz osetljive tehnologije pojedinim zemalja. Zbog toga mnoge američke kompanije moraju biti vrlo pažljive i štititi se od špijunaže, dok pokušavaju plasirati svoju robu i probiti se na nova tržišta. Između ostalog, posebna opasnost vreba od insajdera, koji su spremni da prodaju poslovne tajne kompanije drugima. Takođe veliku opasnost predstavlja internet i njegova upotreba bez adekvatnih zaštitnih softvera u okviru preduzeća.

Bitno je naglasiti da Preduzeća, njihova bezbednost, poslovanje i ekonomska moć nisu direktno zaštićeni pozitivnim zakonodavstvom od špijunaže u njenom osnovnom obliku.

Zaštita preduzeća indirektno je učinjena u zakonu o preduzećima koji određuju pojam poslovne tajne: poslovnu tajnu predstavljaju isprave i podaci utvrđeni odlukom uprave preduzeća čije bi saopštavanje neovlašćenom licu bilo protivno poslovanju preduzeća i štetilo bi njegovim interesima i poslovnom ugledu.

Međutim ovaj član govori samo o podacima čije bi saopštavanje nanelo štetu poslovnim interesiam i ugledu preduzeća, odnosno definiše pojam poslovne tajne.

Postavlja se pitanje da li su samo podaci proglašeni poslovnom tajnom predmet industrijske špijunaže¬? Odgovor je da samo jedan deo interesovanja industrijske špijunaže predstavlja poslovnu tajnu, ostalo se odnosi na radne navike zaposlenih, njihovu stručnost, produktivnost, interpersonalne odnose u preduzeću, vrline i slabosti rukovodioca, spisak dobavljača, klijenata, odnosno sve one informacije koje mogu doprineti konkurentskom preduzeću da ostvari bolji položaj na tržištu. S obzirom da svi ovi podaci ne mogu biti poslovna tajna, zakonom i nisu zaštićeni od neovlašćenog korišćenja.

Metode i postupci industrijske špijunaže su na primer: “trojanski konj”, izdaja, provala, korupcija, krađa industrijske tajne, prisluškivanje razgovora i telefonskih i drugih komunikacija i slično. Postoje takođe i neopreznosti u području bezbednosti industrijske tajne koje dovode do njenog otkrivanja (površnost kadrova, otkrivanje tajne neoprezom, komercijalna hvalisavost, tehničke konferencije i savjetovanja i sl.). Da bi se zaštitile poslovne tajne, poduzimaju se, pored postojećih zakonskih propisa i mera, posebne bezbednosne aktivnosti. Donose se sigurnosni programi koji su preventivno usmereni na sve moguće krizne tačke, o čemu brinu menažeri bezbednosti.

U Srbiji i regionu Industrijska špijunaža je sve češći oblik ugrožavanja preduzeća, mada do sada ona nije ozbiljno tretirana a njeni efekti nisu objektivno prikazivani niti se ozbiljno radilo na njenoj eliminaciji. U poslovnoj špijunaži najčešća meta je čovek, a mnogi bezbednjaci imaju običaj da kažu da je to “Najkvarljivija roba” Poslovna špijunaža najčešće sprovodi preko vrbovanja kadrova konkurentske firme, a čest je slučaj da je jedno lice na platnom spisku dve konkurentne kompanije.

Ljudi prelaze u druge firme nepoštujući ugovorne obaveze koje zahtevaju nemogućnost obavljanja iste delatnosti u roku od dve godine i tamo odnose važne informacije. Od toga nisu imuni ni bivši pripadnici službi bezbednosti ili MUP-a koji su bili u poziciji da imaju razne informacije koje su mogli da unovče. Zaposleni koji je vršio ovu nelegalnu radnju najčešće do kraja poriče da je odavao poslovne tajne, često čak i kada mu se prezentuju fotografije razmene ili snimci razgovora. Epilog procesa je najčešće disciplinska kazna zaposlenog, firma mu daje otkaz ili postoji drugi oblik dogovora ukoliko je procenjeno da čovek još može da našteti firmi.

U 57 zemalja u svetu postoje državne instance koje se aktivno bave prikupljanjem tajnih informacija ove vrste, a vlade još barem 100 zemalja troše deo nacionalnog dohotka na pokrivanje troškova industrijske špijunaže. U tome se posebno ističu Nemačka, Japan i Francuska, a za petama su im Rusija, Kina i Južna Koreja.

Metode špijunaže variraju od tradicionalne krađei kupovine, do savremenih koje koriste visoku tehnologiju. Tu su zatim razna “zajednička” preduzeća, partnerstva, međunarodni programi razmene i nevladine organizacije, a zgodna prilika za operacije te vrste odvajkada su razni međunarodni forumi – izložbe, sajmovi, naučni simpozijumi i konferencije.

U industrijskoj špijunaži veliku ulogu igraju otvoreni izvori i zvanični statistički podaci, medijska izveštavanja, ekspertske ocene i analize, a iz nekih oblasti ekonomskih analiza špijuni čak 95 odsto informacija dobijaju upravo na ovako.

Tako CIA glavninu polaznih materijala dobija od Informativne službe za emitovanje inostranih programa koja je u nadležnosti američke uprave za nauku i tehniku. Ova institucija selektivno reemituje i prima informacije niza radio i TV programa, listova, naučno-tehničkih časopisa, komercijalnih baza podataka, knjiga i ilegalne literature. Amerika, ipak, nije samo najaktivnija u ovoj vrsti špijunaže – ona je istovremeno i njena žrtva.

Da bi se kvalitetno suprostavili elementima industrijske špijunaže, mora se dati odgovor na nekoliko bitnih pitanja. Prvo je pitanje da li svi zaposleni uopšte znaju šta se smatra poslovnom tajnom. Naravno da su to ponude, ugovori, finansijski pokazatelji, razvojni i investicioni planovi, tehnološki postupci i recepture. Međutim, poslovna tajna bi trebalo da bude i ko su klijenti preduzeća, šta i koliko naručuju, ko su dobavljači, kolika je poslovna međuzavisnost i koliko je zadovoljstvo dosadašnjom saradnjom. Zatim veoma je važno uputiti zaposlene da zaštite informacije o internim procedurama i radnim postupcima koji su se razvili u kompaniji, koje su postojeće baze podataka, koje su cene koštanja u odnosu na prodajne cene i kako se rade interne kalkulacije. Čak i naoko bezazlene informacije mogu konkurenciji da odaju puno.

Karakteristike Industrijske špijunaže

  • Sva preduzeća su meta privredne špijunaže, a naročito preduzeća visoke tehnologije.
  • Sve vrste informacija su predmet kradje
  • Nelojalni službenici predstavljaju posebnu opasnost
  • Industrijska špijunaža često ostaje neotkrivena

Predmet industrijske špijunaže i potencijalne mete poredjane su po važnosti:

  • Marketinški planovi i strategije
  • Rezultati istraživanja i formule
  • Informacije o patentima
  • Informacije o cenama
  • Informacije o prihodima od prodaje
  • Strategije u sudskim sporovima
  • Informacije o zaposlenima
  • Informacije o novim proizvodima
  • Informacije o proizvodnim procesima
  • Informacije o poslovanju, budžetu, finansijskim izveštajima
  • Informacije o dugoročnim planovima i strategijama
  • Stručni projekti i radne verzije istih
  • Informacija o licitacionoj ponudi

Kako otkriti nastalu štetu?

Industrijska špijunaža u većini slučajeva ostaje neotkrivena. Mnoga preduzeća odbacuju mogućnost špijunaže ili postojanje štete, ne želeći da budu upletena u “prljave igre”. Preduzeću-žrtvi nastalu štetu ili špijunažu često otkriva konkurentsko preduzeće ili neko treće lice kome se “špijun” obratio. Najveći broj preduzeća posumnja da je ono žrtva špijunaže, samo u slučaju kada:

  • Bivši službenik osnuje sopstveno preduzeće
  • Bivši službenik počne da radi za konkurentsko preduzeće
  • Za poslovne tajne preduzeća saznaju druga preduzeća

Sprovodjenje adekvatne zaštite celokupne imovine na najisplativiji i najefikasniji način, osnova je zaštite od industrijske špijunaže. Kvalitetan rad i odgovarajuća unapređenja u okviru bezbednosno – zaštitnog sektora moraju se kontinuirano sprovoditi, što podrazumeva optimalnu edukaciju službenika obezbeđenja koji ne retko u potpunosti zapostavljaju špijunažu kao mogući izvor ugrožavanja.

Uspešna procena postojeće i buduće ranjivosti preduzeća i sagledavanje rizika od mogućeg napada na vitalne vrednosti ključ su uspeha u otkrivanju i eliminisanju Industrijske špijunaže. Za postizanje visokih standarda u ovoj oblasti neophodna je i reforma kompletne koncepcije rada privatnih službi obezbeđenja, koje će izneti teret novih bezbednosnih izazova savremenog tržišta.

Industrijska špijunaža – kontra mere
4.7 (93.33%) 3 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

one × five =