U eri društvenih mreža i instant vidljivosti, vest o ljudima koji jednostavno nestaju iz svakodnevne rutine života postala je viralna. Zvuči kao dobra fabula za film iz sveta obaveštajne delatnosti, međutim, u Japanu ova pojava nije novitet – poznata je kao jōhatsu (蒸発), što u prevodu znači „ljudi koji ispare“ – nestanu. Zamislite život koji možete da promenite pucketanjem prsta i u sekundi više niste vi, oslobodili ste se svojih neprilika, problema, dugova, pravdanja…
Da li je „hvatanje magle“ legalan način, da li garantuje bezbednost onima koji pribegnu ovoj odluci i ko sprovodi ceo proces nestajanja. Fenomen postoji decenijama, ali je tek nedavno viralno postao tema razgovora na globalnim platformama.
Šta je jōhatsu?
Jōhatsu opisuje ljude koji odluče da namerno nestanu iz svog života, često zbog društvenih pritisaka, osećaja sramote, finansijskih problema, ličnih neuspeha, događaja koji su im iz korena na negativan način promenili život. Procene pokazuju da oko 100.000 ljudi godišnje u Japanu odluči da „ispari“ iz društva, ostavljajući porodice i poslovne kontakte u stanju neizvesnosti.
Ovaj drastični čin ne znači automatski kriminal – jōhatsu nije ilegalan sam po sebi, ali može ući u sivu zonu ukoliko uključuje falsifikovanje dokumenata ili druge nezakonite aktivnosti.
Kako ljudi nestaju?
Mnogi jōhatsu pojačavaju svoj nestanak angažovanjem specijalizovanih agencija poznatih kao „yonige-ya“ ili „noćne selidbe“. Ove kompanije pružaju usluge koje omogućavaju potpunu diskreciju:
- Brisanje identiteta iz javnih evidencija
- Promena imena i dokumenata
- Preseljenje u drugi grad ili region
- Ponekad, čak i promene fizičkog izgleda
Pružaju ljudima da izbegnu društvenu osudu i novi početak, ali ne garantuju lak ili bezbedan život nakon nestanka.
Tehnologija i nestanak bez traga
Nestanak osobe po principu jōhatsu nije pitanje jednostavne promene imena ili fizičkog izgleda. Radi se o veoma kompleksnoj i operativno sofisticiranoj proceduri, koja zahteva potpuno brisanje svih tragova iz javnih i privatnih baza podataka, uključujući biometrijske evidencije poput otisaka prstiju ili registrovanih lica. Samo na taj način osoba može postati „nevidljiva“ za standardne bezbednosne i nadzorne tehnologije. Ovo zapažanje pokazuje da fenomen jōhatsu funkcioniše kao izuzetno precizno koordinisan proces, daleko od onoga što bi laik mogao zamisliti.
Društveni kontekst i pritisak
Japansko društvo snažno vrednuje čast, dužnost i integritet. Neuspeh, gubitak posla, dug ili porodični problemi mogu izazvati dubok osećaj sramote. Za mnoge, nestanak je jedini izlaz iz društvene osude. Francuska novinarka Léna Mogher ističe: „Više od svega drugog, oni su potisnuti dubokim osećajem sramote.“
Kukavičluk ili linija lakšeg otpora?
Fenomen jōhatsu nije samo egzotična kurioznost – on otkriva koliko društveni pritisci mogu uticati na pojedince i do kojih granica normalni ljudi mogu biti primorani da idu da bi očuvali svoj unutrašnji mir.
Fenomen jōhatsu u Japanu pokazuje granice između društvenih očekivanja i lične slobode, između sramote i potrebe za novim početkom. Iako nije sam po sebi ilegalan, način na koji se sprovodi, uključujući diskretne agencije, može imati etičke i pravne implikacije. Takođe je i pokazatelj neke nove dimenzije života, jer kao opcija na drugim krajevima sveta ili ne postoji ili je nepoznanica. Postoje informacije da brisanje identiteta sem privatnih firmi rade i obaveštajne službe, te ako ikada poželite da isparite i promenite život, sada znate da i za to postoji način.
Neko to sve gleda
Ipak, koliko god da proces jōhatsu deluje potpun i moguć, neko uvek gleda sa strane. Pitanje uspešnosti ovih metoda promene života i njihove stvarne bezbednosti postaje ključno – posebno kada se primenjuju na ljude iz ranjivih grupa ili u kontekstu delikatnih situacija. Pravna i etička pitanja izbija u prvi plan: ko snosi odgovornost ako nestanak pođe po zlu, da li su privatne evidencije stvarno van domašaja institucija, i koliko je proces zaista siguran za one koji ga koriste. Ipak, danas imamo inovativne tehnologije sa visokim perofmansama koje ovo nestajanje dovode u pitanje.
Koliko je uspešno kada se „na teren“ uključe tragači, biometrija i genska tehnologija jer biološke karakteristike koje su jdinstvene i DNK za sada još uvek ne možemo promeniti, bar ne tako brzo. Ostaje nam da saznamo u skorijoj budućnosti
