Nulta tolerancija prema nasilju nad ženama: NE SMEŠ DA ĆUTIŠ I TRPIŠ

Zabrinjava što je u društvu u kojem živimo postalo sasvim normalno i čak prihvatljivo da žena „ćuti i trpi”, sa objašnjenjem da je to zbog unutrašnjeg mira i dece, pa makar to bilo i po cenu života

684
Nulta tolerancija prema nasilju nad ženama: Ne smeš da ćutiš i trpiš
- Sponzor članka -hikvision srbija

Mišljenje komšije i prijatelja se stavlja ispred sopstvene bezbednosti. Naposletku, tek nakon što se dogodi tragedija javno mnjenje pokreće akcije, priča o problemu i donošnju novih zakona i saoseća sa žrtvama. Da li je stvarno saoseća ili smo prerasli u „hronično licemerno društvo”?

Prva pomisao na nasilje asocira nas na nešto strašno, na uništavanje, agresiju, povređivanje, nešto što gledamo u filmovima. Nažalost, nije tako. Ako pogledamo samo malo dalje od svog doma i nismo oni koji će samo okrenuti glavu ne želeći da sebe uvlače u problem, videćemo nasilje između članova porodice koje se dešava možda u susednom stanu, na parkingu, u automobilu, liftu.

Sve počinje psihičkim nasiljem, koje se često zanemaruje. Mnogi se pitaju zašto dolazi do sve češćih razvoda brakova i udaljavanja supružnika. Psihičko nasilje je verbalna tortura i mnoge žrtve na samom početku odnosa nisu ni svesne da ga doživljavaju. Naš mentalitet je takav da se psihičko nasilje od strane posesivnog partnera često objašnjava ljubavlju i preteranom naklonošću, gde se nasilnik opravdava a problem traži u žrtvi.

U psihičko nasilje spada zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, nepoštovanje žrtve, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost. Suština je da se žrtva oseti krivom i da bude ubeđena da je ona nasilje sama zaslužila. Kada to postigne, nasilnik stiče potpunu kontrolu i moć.

Najčešće do fizičkog nasilja ne dolazi odmah, već postepeno kada žtrva bude ubeđena da je svojim postupcima isto proizvela. Slučajevi u praksi pokazuju da put od psihičkog zlostavljanja, preko prvog šamara do tragičnog ishoda poput ubistva traje godinama. Žene žrtve nasilja su u stalnoj zamci i na udici, na emotivnoj klackalici koju moraju održavati zbog dece, reputacije, okruženja, realnih životnih problema.

Primer psihičke torture osobe u bračnoj zajednici objasnila je žena koja je posle mnogo godina skupla hrabrosti da prijavi nasilnika.

  • Nikada i ni za šta nisam valjala, šta god da sam uradila nije bilo dovoljno dobro. Takođe, normalne stvari sam morala da zaslužim i da na njima budem zahvalna. Kada se trudim, mir u kući traje sat vremena, pa opet posle ne valjam. Živeti sa tim da nikada niste dovoljno dobri i da svaki pokret mora da bude iskontrolisan je zaista nepodošljivo. On je mene toliko uništio i smanjio da sam postala sićušna i nesposobna, a on je verovao da ja nikad neću imati hrabrosti da učinim nešto za sebe i da se pobunim. Svaki otpor izazivao je bes u njemu, objašnjava žrtva koja je želela da ostane anonimna.

S obzirom na to da se ne prepoznaje na vreme, psihičko nasilje se često tumači i  kao podnošljivije u odnosu na batine. Iz tog razloga je veoma bitno da žrtva reaguje na vreme, da joj se pomogne da bude odlučna jer u slučaju ugroženosti života kompromisi ne postoje!

Kako se žrtve često žale na neadkvatno reagovanje nadležnih organa, novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici – nedvosmislen je. Jasno je rečeno nasilnik posle prvog udarca mora završti u zatvoru. Dva slučaja ubistva žena i deteta u Centrima za socijalni rad i samoubistvo jednog od izvršioca teškog krivičnog dela koja su se desila u julu ove godine su jasan primer da moramo biti odgovorniji i spremniji na ovakve situacije.

Ipak, prevencija je ključna stvar ovog začaranog kruga nasilja. Kao i do sada najbitniji činioci prevencije nasilja su jednakost, emancipacija žena kojima je neophodna ekonomska nezavisnost, ali i društvena atmosfera gde se nasilje ne sme tolerisati. Aktuelnost ove teme ne sme biti od tragedije do tragedije, već se protiv nasiljau porodici moramo boriti konstantno.

Podizanje svesti o tome da će onaj muškarac koji se ikada drznuo da podigne ruku na vas biti spreman da vas ubije, možda je suština priče. Ne prepuštajte stvari slučaju, već uzmite svoj život u svoje ruke. Srećna porodica i uloga požrtvovane žene i majke jeste ideal, ali život je samo jedan,  zar ne?

5/5 - (22 votes)
AUTORPredrag Nikolić
Prethodni članakMenadžeri bezbednosti u borbi sa izazovima i rastućim rizicima
Sledeći članakPolicija Srbije bogatija za 61 diplomca Kriminalističko-policijske akademije