Prema izveštaju Evropske policijske službe (Europola), žene imaju sve veći uticaj i preuzimaju vodeće organizacione uloge u terorističkim aktivnostima. Čak 26% od svih uhapšenih terorista u 2016. godini bile su žene!
Terorističke taktike se stalno menjaju, razvijaju, evoluiraju i nekada su glavno terorističko oružje bili atentati i bombe. Danas su džihadističke grupe prepoznale su i razumele sve dobrobiti društvenih mreža za regrutaciju i pokrenule dobro organizovane kapmanje za prikupljanje svojih sledbenika. Internet je, međutim, samo jedan od razloga sve većeg prisustva žena u ISIS-u.
Ako pogledamo istorijski, žene su odavno bile deo terorističkih organizacija. Neke od njih su: Lejla Kaled (Leila Khaled), Astrid Prol (Astrid Proll) i Ulrike Majnhof (Ulrike Meinhoff).
Lejla Kaled (1944 – još uvek je živa) je bila prva žena koja je otela avion. Bilo je to davne 1969. godine – let iz Rima ka Tel Avivu. Samo godinu dana kasnije, pokušala je da otme avion koji je leteo iz Amsterdama ka Njujorku, međutim njen kolega je ubijen. Ona, međutim, nije upotrebila dve granate koje je imala kod sebe, jer joj je rečeno da ne sme da preti putnicima na civilnim letovima. Ono što je veoma zanimljivo kada je Lejla u pitanju jeste da ona za sebe kaže da je ateista, a terorističkoj organizaciji se pridružila zbog svog brata.
Međutim, žene ne moraju da budu samo izvršioci zadataka, one se mogu naći i na drugim nivoima organizacije – one mogu da regrutuju nove članove, da prikupljaju novac, da budu logističari, ali isto tako se mogu naći u ulozi bombaša-samoubice.
Jedna od najmonstruoznijih i najomraženijih žena jeste Samira Ahmed Jasim (Samira Ahmed Jassim). Ona je pronalazila devojčice i žene uzrasta 15 – 60 godina i organizovala njihovo silovanje, kako bi ih kasnije regrutovala da postanu bombaši-samoubice za organizaciju Ansar al-Suna. Smatra se odgovornom za organizovanje preko 80 silovanja. Budući da se u muslimanskim zemljama silovanje smatra sopstvenom sramotom, i da su mnoge devojke ili žene upravo iz tog razloga pristupile terorističkim oragnizacijama, Samiri nakon organizovanja silovanja nije bilo teško da ih nagovori na samoubilački potez i „pomogne“ im da izvrše zadatu misiju do kraja. Od 2009. godine se nalazi u zatvoru u Iraku.
Često se postavljalo pitanje da li postoji određeni profil žene koji će prstupiti nekoj terorističkoj organizaciji i odgovor je da ne postoji. Žene im pristupaju iz najrazličitijih razloga kao što je, na primer iskupljenje. Primećeno je da će žena pre pristupiti terorističkoj organizaciji kako bi se iskupila za neki „nedostatak“ kao što je sterilitet, vanbračna afera, porodična sramota i slično.
Drugi faktor koji može nagnati ženu na takav korak jeste osveta. Na primer, Hanadi Džaradat (Hanadi Jaradat) je izvela samoubilački napad 2003. godine u Maksim restoranu u Haifi kako bi osvetila svog mlađeg brata i rođaka koji su ubijeni neposredno pre to napada pred njenim očima. U tom napadu stradalo je više od 20 ljudi, dok je 51 osoba je povređena. Hanadi je u vreme izvršenja napada bila apsolvent na Pravnom fakultetu.
Jedna od najmlađih „žena terorista“ bila je 15-ogodišnja tinejdžerka Dženet Abdrahmanova (Jennet Abdurahmanova). Ona je u martu 2010. godine izvela samoubilački napad u moskovskom metrou kako bi osvetila svog supruga.
Kao motiv za pristupanje terorističkim oragnizacijama se uzima i poštovanje džihada. Jedan od najbizarnijih slučajeva jeste akcija Ahlam al-Tamimi iz Jordana. Ona je 2001. godine odvela svog „kolegu“ bombaša-samoubicu na dogovoreno mesto u Zbaro (Sbarro) piceriju u Jerusalimu (Izrael) koji je izveo napad. Ubijeno je 15 osoba, uključujući i sedmoro dece, dok je 130 osoba povređeno. Ahlam, koja je inače bila student novinarstva, je izveštavala sa lica mesta o samom događaju odmah nakon što se dogodio! Kasnije je uhapšena i osuđena na 16 doživotnih kazni zatvora u Izraelu, ali je 2011. godine puštena kao deo dogovora o razmeni zatvorenika između Jordana i Izraela. U izjavi za Jordanske novine, nakon puštanja iz zatvora, Aham je rekla: „Ne žalim zbog onoga što se dogodilo. Ni najmanje. Ovo je pravi put. Posvetila sam se džihadu (svetom ratu) zarad Boga, a On mi je za uzvrat podario uspeh. Znate i sami koliko je žrtava bilo 2001. godine. To je Bog omogućio. Očekujete od mene da poreknem šta sam uradila? To ne dolazi u obzir. Uradila bih opet isto.“ Ona danas vodi televizijsku emisiju u Jordanu „Nasim Al-Ahrar“ (Dašak slobode) o položaju palestinskih zatvorenika u izraelskim zatvorima. Američki Federalni istražni biro (FBI) stavio je Jordanku na svoju listu „najtraženijih terorista“.
I poslednji motiv koji je najčešći kod žena jeste emotivna veza sa članom terorističke organizacije. Upečatljiv je primer Ranije Mutleg (Raniya Mutleg), još jedne tinejdžerke, koja se, ugledavši se na svog oca, 2008. godine u Iraku opasala sa 15 kilograma ekspolizva koji je nameravala da aktivira ispred škole koju je pohađala. Srećom, taj napad je uspešno sprečen.
Pored nje, primer je Džejmi Polin-Ramirez (Jamie Paulin-Ramirez), amerikanka poznatija kao „džihad Džejmi“, koja je prešla u Islam, udala se za Ali Šaraf Damaša i zajedno sa njim dovodila nove članove u oragnizaciju.
Žene imaju različite motive da pristupe nekoj od terorističkih organizacija, ali su teroritstičke organizacije sve više zainteresovane za njih iz više razloga:
- teže skreću pažnju na sebe, jer se očekuje da terorista bude muškarac;
- lakše ulaze u civilne objekte koji su cilj napada;
- žene dobijaju više medijske pažnje nego muškarci.
Najbolji primer za dobijanje medijskog prostora su Dženet Abdurahmanova (Jennet Abdurahmanova) i Merijem Šaripova (Maryam Sharipova) koje su 29. marta 2010. godine u moskovskom metrou izvele dva nepovezana napada u razmaku od 40 minuta. Iste te nedelje se u Moskvi dogodilo još nekoliko terorističkih napada koje su izveli muškarci, ali o njima jedva da se govorilo.
Ako uzmemo u obzir da se metodi teroritstičkih organizacija stalno menjaju i razvijaju, postavlja se pitanje — šta je sledeće? Da li su spekulacije da su one tu kako bi rađale decu i podizale nove generacije terorista tačne ili ne? Ili su one ipak tu, da bi izvele teže zadatke za koje je neophodno biti „nevidljiv“? Ostaje nam da vidimo u budućnosti. Za sada možemo samo da nagađamo.
