Bezbednost u školama: TOP 10 saveta za bezbednije đake

Bezbednost u školama je nacionalni prioritet, a izgradnja sveobuhvatnih projekata za bezbedne škole mogu pomoći nastavnicima, roditeljima i samim učenicima da postanu deo rešenja. Jednako važno, školama su potrebni i profesionalci za bezbednosni menadžment koji će im pomoći da osmisle politike i procedure u skladu sa potrebama.

371
- Sponzor članka -hikvision srbija

Bezbednost u školama oduvek je bila važna tema u debatama, ali je nažalost skočila na sam vrh i postala epicentar informativnih programa onda kada su sve oči bile uprte na nedavne incidente. Mnogi roditelji su zabrinuti zbog nasilja koje je postalo trend u vaspitno-obrazovnim ustanovama i uprkos ogromnom pritisku javnosti da se nešto uradi, ne postoji jasan vodič za poboljšanje bezbednosti u školi.

Mnogim školama nedostaju resursi da se pozabave ključnim pitanjima koja su u osnovi školskog nasilja: mentalno zdravlje, psihičko i fizičko maltretiranje i maltretiranje putem interneta, razne vrste kompromitacija tinejdžera, izostanak sa nastave… Međutim, dostupne su efikasne strategije za rešavanje pitanja bezbednosti u školama, a školski sistemi naprednijih zemalja širom sveta oslanjaju se na bezbednosnu ekspertizu koji primenjuju stručnjaci kroz uvođenje posebnih metoda kako bi bezbednost u školama bila unapređena.

Šta ugrožava našu decu?

Prema izveštaju Nacionalnog centra za procenu pretnji (NTAC), ne postoji tipičan napadač učenika, a pokušaj profilisanja učenika ne pomaže u smanjenju nasilja u školi. Učenici mogu vršiti nasilje bez obzira na pol, akademski uspeh, društveni status ili porodični život. Probleme u vezi sa nasiljem u školi je teško pratiti, posebno maltretiranje ili probleme mentalnog zdravlja koji mogu postati očigledni van školskog kruga.

seksualni predatori u školiDa bi se borili protiv ovih problema, neophodno je pristupiti multidisciplinarno:  školsko osoblje, čelnici u prosveti, roditelji i stručnjaci u domenu psihologije i bezbednosti moraju da se udruže i naprave adekvatnu strategiju kako bi se zaštitio podmladak. Ugrožavanje mladih je višestruko i opasnije nego što se misli i može biti kobno za mentalni i emotivni razvoj mladih ljudi, a to su:

  • loša vršnjačka komunikacija direktno i putem socijalnih medija
  • loša komunikacija na relaciji nastavnik-učenik
  • verbalno i fizičko nasilje (horizontalno i vertikalno) – vređanje, klevete, nanošenje fizičkih povreda
  • konformizam
  • socijalna izolacija (izopštavanje)
  • negativan i destruktivan sadržaj interneta i socijalnih mreža
  • „sextortion“
  • “cyberbulling“
  • pedofilija (u školi, na mreži, ispred škole)
  • narkomanija
  • prostitucija
  • razne vrste (seksualnih) kompromitacija, ucena, iznuda i drugo;

Detaljnije pročitajte :

SEXTORTION – Sa čime se suočavaju naša deca i šta roditelji treba da znaju?

Projekat bezbedne škole

Široka je paleta rizika kojima su izložena deca i adolescenti. Kako smo gore naveli, multidisciplinarno sagledavanje rizika koji uključuje procenu po principu – svako iz svog domena, integrišući u jedan projekat kako bi se sveobuhvatno sagledale opasnosti i rešenja za iste. Razvijanjem projekta „Bezbedne škole“ može se pravovremeno otkriti znatno više o potencijalu učenika za nasilje kao i drugi rizici (interno i eksterno).

Oni koji sprovode procenu bezbednosnih pretnji u domenu fizičko-tehničke zaštite školskih objekata fokusiraju se na izradu Procene rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, drugi iz domena socijalnih odnosa i psihologije ličnosti treba da prikupe relevantne informacije u vezi sa komunikacijom i aktivnostima učenika, negativnim ili stresnim iskustvima i tako dalje. Prikupljanjem informacija dolazimo do neophodnih resursa koji su neophodni za primenu projekta.

Evo preporučenih koraka za izgradnju projekta kako bi se zaštitili učenici i nastavnici u školama.

1. Izgraditi multidisciplinaran tim

Profesionalci, svako iz svog domena, posebno će vršiti nadgledanje, upravljanje i evidentiranje onog što je krucijalno za njihov fokus procene. Na taj način će se doći do ciljane strategije prevencije nasilja, adekvatno usmeravanje mladih ka pravim vrednostima i adekvatnog sistema obezbeđenja za vreme nastave.

Uloga tima je da prikupi izveštaje o problematičnim pojedincima i njihovim okolnostima, utvrdi rizik za školsku zajednicu i kreira planove upravljanja i intervencije kako bi se smanjila svaka opasnost. Sa druge strane procenitelji rizika kroz Akt o proceni rizika i Plan obezbeđenja identifikuje sasvim drugačije vrste rizika i formiraju obezbeđenje školskih objekata i kompleksa, imajući u vidu interno i eksterno okruženje vaspitno-obrazovne ustanove. Kako to izgleda, pogledajte u našem tekstu BEZBEDNOST DECE OD A DO Š: Koliko je vaše dete sigurno u vrtiću i školi?

2. Ponašanje – formiranje politika i procedura

Trebalo bi da se uspostave jasne politike koje identifikuju neprikladno ponašanje a koje zahtevaju brzu intervenciju, kao što je upotreba pretnji silom, nošenje oružja i drugih opasnih predmeta ili supstanci u krug škole, uznemiravanje ili maltretiranje, angažovanje u drugim nezakonitim ili sramnim radnjama.

Školske politike takođe treba da prepoznaju radnje koje možda nisu uvek znaci nasilja, ali zahtevaju izvesnu reakciju, jer postoji spektar ponašanja koji bi trebalo da izazovu zabrinutost.

Značajan pad u performansama, prekomerno izostajanje, izolacija od društvenog okruženja, nagle ili dramatične promene u ponašanju ili izgledu, upotreba droga ili alkohola, depresija i drugi simptomi emocionalnog ili mentalnog zdravlja samo su neki od pokazatelja da bi učeniku mogla biti potrebna pomoć ili intervencija. Ova ponašanja treba rano prijaviti i brzo reagovati, omogućavajući studentu da dobije savetovanje, negu mentalnog zdravlja ili profesionalnu pomoć pre nego što ponašanje utiče na druge vršnjake.

3. Metode izveštavanja

Kada je u problemu, učenik treba da ima mogućnost, da veruje i da bude spreman svoj problem bez odlaganja da poveri nekome. Da li će to biti anonimno ili direktno, vaspitno obrazovna ustanova mora da ima na raspolaganju definisane načine koji će biti dostupni đacima u nevolji. Škole mogu uspostaviti jednu ili više metoda izveštavanja, kao što su namenska adresa e-pošte ili broj telefona, platforme za mobilne aplikacije ili druga opcija dostupna određenoj školskoj zajednici. Timovi moraju osigurati da neko aktivno prati sve dolazne izveštaje i da budu operativni za hitnu reakciju ako je potrebna.

Trebalo bi da postoji opcija za anonimno podnošenje prijava, bez obzira na mehanizam koji škole koriste za prikupljanje, na primer pritužbi u slučaju nasilja. Anonimnost je ključna jer je veća verovatnoća da će učenici prijaviti zabrinjavajuće ponašanje ili situacije. Školska zajednica treba da postupa po pritužbama diskretno i profesionalno.

4. Kada je vreme da se uključe nadležni organi?

Uključivanje organa za sprovođenje zakona u potencijalni incident trebalo bi da bude poslednje sredstvo. Na primer, problemi sa depresijom, pretnjama samoubistvom, maltretiranjem, samopovređivanjem ili zloupotrebom supstanci, trebalo bi rešavati u krugu bližnjih, razgovorom sa stručnim licima, psihologom, savetnikom. Međutim, ako postoje pretnje nasiljem ili zabrinutost za bezbednost učenika, krađe, mobing i slično, neophodno je da se uključi policija i druge nadležne institucije.

nasilje u školama5. Investiranje u obuku

Da bi se pripremili za hitan slučaj koji uključuje potencijalnu pretnju nasiljem, obrazovne ustanove bi trebalo da budu u stanju da svojim kapacitetima odgovore na problem. Da postoji služba obezbeđenja shodno zakonu o Privatnom obezbeđenju, da se izvode vežbe i obuke kako za nastavnike tako i za đake u smislu prevencije rizika – upoznavanje sa potencijalnim opasnostima i reagovanje u slučaju istih. Uvođenje predmeta Bezbednost i odbrana u velikom bi podigla moral, svest i bezbednosnu kulturu.

6. Uspostaviti politiku ulaska koja zahteva ID

Sprečavanje opasnosti je najefikasnija mera bezbednosti u školi. Politika koja zahteva identifikaciju na ulazu može pomoći u smanjenju ili čak eliminisanju pretnji. Time se postiže da u školsko područje ulaze samo oni koji imaju školsku legitimaciju i koji su je dobili od strane fizičkog obezbeđenja. Ova procedura ostvaruje taktički korak na sprovođenju strategije bezbednosti škole.

7. Ohrabriti učenike da preuzmu inicijativu

Učenici su od suštinskog značaja za održavanje bezbednosti u školi, jer će često videti ili čuti stvari koje nijedan član nastavničkog kabineta ili zaposlenih neće imati priliku. Oni mogu pravovremeno upozoriti odgovarajuće članove osoblja – fizičko obezbeđenje ili školske psihologe ili nastavnike na potencijalne pretnje.

Đaci treba da znaju da mogu verovati školi. Slično tome, poverljive i anonimne opcije treba da budu dostupne kako bi se deca podstakla da prave izveštaje ako im nije prijatno da razgovaraju direktno sa  profesionalnim osobljem vaspitno-obrazovne ustanove.

8. Obezbediti ulaze, izlaze i prostor

Vrata i prozori su kritične tačke, kao i mračni delovi hodnika ili dvorišta koji se ne koriste ili se povremeno koriste za prolaz učenika. Brave moraju biti jednostavne za rukovanje, ali dovoljno jake da odvrate napade i obezbede učionicu punu dece i nastavnika.

Takođe, neophodno je da postoji video nadzor na svim pristupnim tačkama, počev od ulaska na štićeni prostor – od školskog dvorišta pa do glavnog ulaza u objekat, evakuacionih izlaza, holova i ključnih kabineta koji raspolažu skupom tehnologijom koja je podložna krađi i vandalizmu.

Preporuka profesionalaca je da video nadzor ne bude instaliran u učionicama nego u holovima ispred učionica. Ako govorimo o zaštiti kao prioritetu, ne možemo da ne spomenemo da je od vitalnog značaja psihičko stanje đaka. Instalacija video nadzora često može biti i kontraproduktivna ako se koristi invazivno. Deca se mogu ponašati izveštačeno i da kriju svoje pravo stanje znajući da ih „oko velikog brata“ posmatra. Na taj način, sve ono osećaju, a ne pokazuju zbog prisustva cctv u učionicama, naći će put da eskalira na nekom drugom mestu.

Uloga video nadzora je da zaštiti i bude materijalni i validan dokaz u sudskom postupku, a ne da ugrožava, i tu jasno treba postaviti granicu.

Kako smo došli do legalne upotrebe video nadzora, kao i svih drugih tehničkih sistema zaštite (kontrola pristupa, alarm i slično) jasno je da u tom slučaju škola mora imati Procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, shodno Zakonu o privatnom obezbeđenju.

8. Naglasite značaj bezbednosti

Čelnici u školama treba jasno da stave do znanja značaj bezbednosti u školi i uloge kako nastavnika, tako i đaka u postizanju i održavanju te bezbednosti. Škola treba da razume važnost primene svih bezbednosnih procedura i kako da osigura reagovanje u hitnim situacijama, bez obzira da li je reč o požaru, upadu NN lica, vršnjačkom nasilju ili mobingu između nastavnog kadra i uopšte zaposlenih. Treba uspostaviti adekvatan sistem kontrole koji će pratiti sprovođenje strategije bezbednosti dece u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

10. Nema više priče – Akcija!

Svi žele da bezbednost u školama bude nacionalni prioritet, a detaljne strategije poput procene bezbednosnih pretnji mogu pomoći nastavnicima, roditeljima i samim učenicima da postanu deo rešenja. Jednako važno, školama su potrebni i profesionalci za bezbednosni menadžment koji će im pomoći da osmisle politike i procedure u skladu sa potrebama.

Srećno dete je bezbedno dete!

bezbedna deca, bezbedna škola

5/5 - (2 votes)
IZVORSafety management
Prethodni članakDA LI ĆE BIOMETRIJSKI VIDEO NADZOR UGROZITI PRIVATNOST GRAĐANA? Šta kaže Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti?
Sledeći članakZaštita od požara u stambenim objektima: Mitovi i istine