BEZBEDNOST NA DELU SA ŽARKOM KRDŽIĆEM: „Za visok nivo bezbednosti potreban je visok nivo poverenja“

„Kvalitet sprovođenja nadzora nad pravnim subjektima treba da bude na višem nivou, a za to je potrebno značajno unaprediti status inspektora u društvu .“

670
BEZBEDNOST NA DELU SA ŽARKOM KRDŽIĆEM: „Za visok nivo bezbednosti potreban je visok nivo poverenja“
- Sponzor članka -hikvision srbija

O bezbednosti se malo priča, a još manje ulaže, pod izgovorom da je skupa. Nažalost, često se zbog takvog stava nađemo u situaciji da nam bude skuplja dara nego mera, i da je ipak od krucijalnog značaja baviti se problematikom bezbednosti od organizacione, preko operativne pa do kontrolne faze. Ali na tu temu i bez zadrške daće nam sveobuhvatne odgovore naš stručan sagovornik u domenu bezbednosti i zdravlja na radu, Žarko Krdžić.

Koja problematika je zastupljena u primeni zakona o bezbednom i zdravom radu? Koja su sporna pitanja i kako ih treba rešiti? Koliko kaskamo za drugim državama? Koji su najčešći kompanijski problemi koji predstavljaju opstrukciju u organizovanju i sporvođenju bezbednosti na radu?

…..Saznajte iz prve ruke!

BEZBEDNOST NA DELU

  1. Kako biste opisali svoje iskustvo u domenu bezbednosti i zdravlja na radu? Koji su najčešći problemi sa kojima se susrećete?

– Sigurno je utisak da može bolje, da uz veću posvećenost i zaposlenih i poslodavaca nivo bezbednosti stvarno može biti podignut na viši nivo a da čak i ne košta više, već da se samo promeni način komunikacije i način planiranja radnih aktivnosti.

Jedan od problema jeste definitivno komunikacija, jer za visok nivo bezbednosti potreban je visok nivo poverenja linijskog rukovodstva u ekspertizu onih koji se bave bezbednošću, a to u svakodnevnom radu rezultira konsultacijama i prilagođavanjem pri planiranju i izvođenju radnih aktivnosti. Uz sve ovo nekada izostane i posvećenost rukovodstva pitanjima bezbednosti i uspostavljanja bezbednosti kao važnog principa za sve linijske rukovodioce koji se nalaze na toj liniji upravljanja kompanijom.

Ako su vertikala linijskog rukovodstva i vertikala službe koja se bavi bezbednošću odvojene, to može napraviti nerazumevanje i otežanu komunikaciju. Linijski rukovodioci su obavezni da aktivnosti svojih zaposlenih organizuju na bezbedan način, a tu im služba koja se bavi bezbednošću može pomoći. Tamo gde sarađuju tu imamo Y – konfiguraciju a tamo gde ratuju tu je V – konfiguracija.

V- konfiguracija donosi mnogo problema a jedan od njih je zbunjenost kod zaposlenih koga treba da slušaju.

Ilustracija komunikacije između rukovodstva i EHS, prikazana kroz relacije Y, V
  1. Žarko, možete li da podelite svoje iskustvo o tome koliko su poslodavci i drugi relevantni akteri svesni značaja bezbednosti na radnom mestu?

– To je naravno različito od poslodavca do poslodavca i zna da varira čak i unutar jedne kompanije, međutim ono što je za sve isto jeste da je svima njima ostavljeno od strane države da odrede u kojoj meri žele da se usklade sa zahtevima bezbednosti. Pri tome mislim na činjenicu da kvalitet sprovođenja nadzora nad pravnim subjektima treba da bude na višem nivou a za to je potrebno značajno unaprediti status inspektora u društvu.

Što se tiče neke skale svesti o značaju bezbednosti, izgleda mi da je svest na niskom nivou, i da se u dosta kompanija pod bezbednošću najviše insistira na ličnoj zaštitnoj opremi iako je lična zaštitna oprema zadnji nivo zaštite od opasnosti. Kada sve ostale mere ne daju rezultat ili izostanu onda se polaže dosta nade u LZO. Tamo gde izostaje planiranje aktivnosti na bezbedan način, uglavnom postoji paraniočan pristup nošenju LZO, jer se tako nadomešćuje ozbiljnost koja je trebala da postoji u fazi planiranja. To je u neku ruku razumljivo, jer je za otklanjanje opasnosti još u fazi planiranja potrebna jaka bezbednosna kultura organizacije koja podrazumeva da su ljudi koji se bave bezbednošću uključeni od starta, od ideje do realizacije.

Učešće ljudi koji se bave bezbednošću zna da promeni raspored aktivnosti ili način na koji se aktivnosti izvodi ali to je zajednički zadatak, da propuste linijskog rukovodstva da aktivnosti organizuje na bezbedan način uoči i predloži bezbedniji način za izvođenje.

Ako oni koji su zaduženi za bezbednost i zdravlje na radu nisu uključeni u fazi planiranja vrlo verovatno da ni kasnije neće moći da isprate aktivnosti koje se sprovode, a u nekim ozbiljnijim situacijama neće moći ni da zaustave aktivnosti jer su otišle toliko daleko, nepovratno, da je jedini izlaz da se nadaju da će sve proći kako treba i da će ih sledeći put uključiti od starta.

  1. Kako biste ocenili primenu mera za bezbedan rad u praksi? Gde vidite prostor za poboljšanja?

 – Ako pričamo o primeni mera na državnom nivou koja se preslikava i na poslodavce, rekao bih da smo na patološkom nivou, koji karakteriše negiranje da postoji problem, i kada se nešto desi pravimo se kao da se ništa nije desilo.

Na ovom stepenu svesti nema puno napretka jer svako unapređenje dolazi nakon utvrđivanja gde su bili nedostaci, a pošto mislimo da je sve u redu onda nema nedostataka, a time nema ni unapređenja.

U ovoj fazi je prisutno prikrivanje nedostataka i vrlo često neprijavljivanje povreda na radu, a zaposleni su uplašeni za svoju bezbednost ali ne govore o tome jer će vrlo verovatno pretrpeti odmazdu.

Nivoi bezbednosne kulture
  1. Koja problematika zaslužuje centralno mesto u budućoj Strategiji bezbednosti i zdravlja na radu?

– Dve stvari koje zaslužuju centralno mesto u Strategiji trebalo bi da imaju veze sa kvalitativnim i kvantitativnih ocenjivanjem sistema bezbednosti i zdravlja na radu, gde je kvalitetatno ocenjivanje definisano kroz inspekcijski nadzor i izveštaje o stanju bezbednosti, dok je drugi kvantitativni u vezi sa statistikom povreda na radu.

Da bi zakonodavac mogao da donosi adekvatne odluke u vezi sistema bezbednosti i zdravlja na radu on mora da ima precizne i tačne informacije koje se tiču ova dva elementa.

Trenutno je stanje tako da nedovoljan broj inspektora rezultuje slabim uvidom u kvalitativno stanje a nejedinstvena statistika u oblasti BZR daje pogrešnu sliku o povredama na radu. Primer, osam radnika koji su poginuli u rudniku Soko nisu bili u statistici Uprave za bezbednost i zdravlje na radu. Zaključak koji se može doneti na osnovu toga jeste da ne postoji jedinstven sistem bezbednosti i zdravlja na radu a time i malo mogućnosti za efikasno i efektivno upravljanje tim sistemom. To se sve videlo prilikom donošenja novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu ali i u realizaciji Strategije za period 2018-2022. gde je do kraja 2022. trebalo da počne sa radom jedinstveni Registar povreda na radu ali je to izostalo. Registar je u novom zakonu o BZR a da li će biti u novoj Strategiji od 2023-2027. ostaje da vidimo.

  1. Kakva je trenutna zakonska regulativa u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu? Da li se izmenom Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu postiže rezultat i da li bi ste nešto menjali?

– Zakonska regulativa ima svojih dobrih i loših strana, međutim zakoni mogu da budu idealni ali ukoliko se oni ne primenjuju i ukoliko ne postoji ohrabrivanje od strane države da se zakoni poštuju onda dobar ili savršen zakon nije dovoljan. Papir trpi sve i na papir se može mnogo toga staviti ali uvek je pitanje realizacije i sprovođenja toga u delo. Stari zakon o bezbednosti i zdravlju na radu je bio dobar, imao je nekih nedostataka i prilikom donošenja novog zakona stručna javnost je očekivala da će se izvršiti blage korekcije kako bi pravne nejasnoće iz starog zakona bile rešene. Umesto toga dobili smo novi zakon u kome tek postoje stvari koje stručnoj javnosti nisu jasne i na koje još uvek nije dobila odgovor, poput one definije za radna mesta sa povećanim rizikom, ili one neizbežne i neposredne opasnosti, i još dosta toga.

Previše senzacionalizma je bilo prilikom donošenja novog zakona a za efekat sam optimističan onoliko koliko će se u budućnosti popraviti status inspektora u svim oblastima. Sam zakon je donet na dan kada su trebala da budu dodeljena nacionalna priznanja u oblasti bezbednosti, 28. april, međutim na to se zaboravilo tj. pomereno je za oktobar.  Nije baš dobar početak za novi zakon.

Kada je najavljivan novi zakon rečeno je da su pooštrene kazne, međutim znajući kako stvari stoje visina kazne nije presudna u poštovanju zakona već izvesnost kažnjavanja. Tako da je mnogo bolje bilo raditi na izvesnosti kažnjavanja tj. da svi budu svesni da se kršenje zakona zapravo kažnjava. Bolje je da kazne budu manje ali da budu češće nego obrnuto. Bolji je efekat.

Dosta novih stvari u novom zakonu zapravo su već postojale, kao ona da će inspektor moći da zatvori gradilište ukoliko se ne primenjuju mere bezbednosti i zdravlja na radu.

Kako vreme prolazi sve su veće administrativne obaveze poslodavca odnosno ljudi koji se bave bezbednošću, toliko da jako malo vremena ostaje za rad na terenu i rad sa ljudima, što bi trebalo da bude osnova bezbednosti. Ovako je fokus na dokumentima, i sutra kad se nešto desi sva dokumenta su tu ali ipak se desilo nešto što se nije smelo desiti. Deluje mi da klizimo sve dublje u birokratiju bez procene koliko to zapravo šteti bezbednosti i koliko odbija zaposlene od učestvovanja.

Veće obaveze, a veće i kazne: Šta nam donosi novi nacrt Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu?

Iskreno, nisam bio za novi zakon već za izmene starog ali i novi će biti dovoljno dobar ako se bude radilo na njegovoj primeni. A za to su nam potrebni inspektori o kojima država treba da brine.

  1. Koji su najnoviji trendovi / aktuelnosti u domenu zaštite od požara, bezbednog i zdravog rada?

– U domenu zaštite od požara imamo pružanje usluga u prvoj kategoriji ugroženosti od požara, tj. usluga vatrogasnih jedinica kao krupnu stvar i treba pratiti kako se situacija razvija tj. koliko su pravni subjekti zainteresovani da ovako ozbiljnu i skupu uslugu autsorsuju kao nešto što nije njihova osnovna delatnost. Ima nekoliko pravnih subjekata koja su dobila ova ovlašćenja i pošto sam se bavio radom vatrogasnih jedinica zanimljivo mi je da ispratim koji će efekat ova ovlašćenja imati na unapređenje sistema zaštitte od požara i na vatrogastvo kao njegov deo.

U domenu bezbednosti i zdravlja na radu su definitivno pravilnici koji treba da budu doneseni na osnovu novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, a kojih nije malo. Može se očekivati da se donesu značajne izmene u načinu rada poslodavaca a pogotovo u delu koji se tiče dozvola za rad.

Uvođenje sistema dozvola za rad u zakonodavstvo je jako smeo potez. Zakonom je predviđeno da poslodavac definiše način i postupak izdavanja dozvola za rad, i to može biti problem jer većina poslodavaca nije imala kontakta sa tim sistemom (a ni procenom rizika) i trebaće puno edukacija da se sprovede od strane države da bi ovaj sistem zaživeo. Videćemo kako će to izgledati kad se počne sa primenom.

Požar i evakuacija na radnom mestu: GDE? ŠTA? KAKO?

  1. Da li u praksi postoji svest da su BZR i ZOP integralni deo korporativne bezbednosti?

– Uglavnom ta svest postoji u velikim sistemima gde je korporativna kultura na visokom nivou i gde postoji jaka potreba za centralizacijom procesa kao i potreba za jasno definisanom odgovornošću za procese. Kako korporativna bezbednost kao celina nije zakonski definisana, to daje mogućnost organizacijama da prilagode svoj pristup svojim potrebama, što i nije loše. Svest o jakoj korporativnoj bezbednosti se uspostavlja odozgo nadole, jer poslodavac mora svoju viziju kompanije da pretoči u organizacionu strukturu i sistematizaciju radnih mesta. Ako poslodavac to uradi tako, mislim da rukovodioci nižih nivoa neće imati problem u prihvatanju nove organizacione strukture a time i prilagođavanju novom načinu rada.

Ljudi koji se bave bezbednošću poseduju svest da njihovo delovanje štiti celu kompaniju, ostaje samo deo u kome i kompanija prepoznaje i adekvatno reaguje na zahteve koji se tiču bezbednosti tako što najviše rukovodstvo na svojim sastancima uvek ima nekoga ko je zadužen za bezbednost, a taj neko mora biti stručan ali i da poseduje veštine komuniciranja sa rukovodiocima najvišeg nivoa.  Ovakav pristup značajno menja kriterijume za odabir zaposlenog koji bi se bavio bezbednošću na taj način.

VODIČ KROZ KORPORATIVNU BEZBEDNOST: Šta svaki lider treba da zna?

  1. Kakav je vaš stav o kaznama koje se izriču poslodavcima zbog nepoštovanja propisa u ovoj oblasti?

– Kažnjavanje bi trebalo da bude krajnja mera, kada ljudski pristup više ne pomaže i kada zahtevi koji se stavljaju pred nekoga nailaze na potpuno nerazumevanje ili bezobrazluk. Znajući kakvo je trenutno stanje u ovoj oblasti verujem da bi neki period trebalo koristiti kazne kao vid podsticaja koji bi vodio kasnije do toga da neke stvari mogu da se promene i savetom, tj. usmenim ukazivanjem od strane inspektora. To je stvar koju svaki inspektor treba da proceni za sebe jer mnogo toga zavisi od toga kakvu je poziciju inspektor izgradio tj. koliko su njegov autoritet i njegov integritet jaki.

  1. Koje kazne su predviđene za kompanije koje ne poštuju propise?

– U raznim oblastima ima raznih kazni i različitih iznosa, od onih sitnih od par desetina hiljada to nekoliko miliona. Neke od kazni mogu i uništiti poslovanje nekih kompanija. Primer toga je novi propis koji se tiče dozvola za rad (recimo ne izda se dozvola za rad na visini) gde su kazne od 1,5 do 2 miliona što je veoma puno kad se uzme u obzir medijalna zarada u Srbiji koja je 54 000, 00 dinara.

Tu se vrlo lako može doći u situaciju da nekome treba da se napiše kazna a da je izvesno da ta kazna nije naplativa, što je jako veliki problem za državu a još veći problem za pojedinca.

  1. Kako funkcioniše sistem inspekcije u ovom domenu i da li mislite da je efikasan?

– Kako je predstavnik iz Mreže inspektora Srbije rekao nedavno na RTS-u sistem inspekcije je na izdisaju i pred pucanjem i to već sad, a do kraja godine u penziju ide oko 200 inspektora. Dosta njih napusta tj. daje otkaz zbog loših uslova rada a na konkursima za popunjavanje mesta za inspektora se dešava da se ne javi niko. Može se reći da je posao inspektora postao nepoželjan u Srbiji što je jako loše po sve nas jer zakonitost rada svih činilaca u državi zavisi upravo od inspektora. I zato moramo, kako god i na koje god načine da podržimo te ljude da dođu do uslova rada koji su dostojni pozicija na kojima rade. Onog trenutka kad država bude njih štitila, tada će svako od nas moći da bude zaštićen, tj. moći će da očekuje da će biti zaštićen.

  1. Koji su najčešće identifikovani problemi a koji, ne manje važni, ostaju „pod tepihom“?

 – Problemi koji su organizacione prirode i koji definitivno utiču na način na koji se organizuje sistem bezbednosti i zdravlja na radu jeste izbor ljudi na ključnim pozicijama u v.d. stanje. Stiče se utisak da je to da bi se izbegao konkurs za popunu pozicije, međutim kada se pogleda kakve su zarade na tim pozicijama iskreno mislim da niti jedan profesionalac koji radi u privatnom sektoru ne bi bio spreman da zarad pozicije u državnoj službi napusti rad kod privatnika gde je vrlo često zarada i do 2, 3 puta veća nego na tim pozicijama u Ministarstvu. Taj problem bih definisao kao nedostatak finansijske motivisanosti za bavljenje nekim poslom. I to je razumljivo, upravljati sistemom bezbednosti i zdravlja na radu na nivou cele Srbije je dosta kompleksnije nego u nekoj firmi sa 1000 ili 10000 zaposlenih.

Druga važna stvar je odnos poslodavca sa licem za bezbednost i zdravlje na radu/saradniku/savetniku, u kome te dve osobe ne komuniciraju, tj. nemaju dodirne tačke. Na tome treba raditi i na tome inspektor treba da insistira, da između lica za BZR i poslodavca nema posrednika kada je tema bezbednost i zdravlje na radu.

Pod tepihom jesu i sva dokumenta koja su zakonska obaveza a koja su statički dokumenti tj. ne menjaju se u skladu sa promenama koje nastaju. Tako recimo jednom napravljen Akt o porceni rizika za radna mesta se retko kad dopunjava. Pogrešnom interpretacijom Pravilnika o načinu i postupku izrade procene rizika došlo se do dokumenta koji ima stotine strana i kojim je teško upravljati. Sve su to korekcije koje treba sa uslede nakon inspekcijskog nadzora, uvidom u stanje dokumentacije i poređenja sa onim što se uvidi tokom obilaska.

Treba biti realan, za jedan dan kod jednog poslodavca može da se nađe stotine nedostataka što manjih, onih laganih za rešavanje, do većih, sistemskih za koje treba vremena i planiranja. Svi ti nedostaci ostaju da žive kod poslodavca, nagomilavajući se, sve dok se ne steknu uslovi za ozbiljne događaje sa ozbiljnih ishodom. Poslodavac će naravno biti odgovoran i kažnjen, lice za bzr/saradnik/savetnik takođe, ali onaj koji određuje pravila i koji je trebao to da iskontroliše da li se poštuju pravila igre a to je država, reći će na kraju NEMA NAS DOVOLJNO.

SLOBODAN RAD ILI SLOBODAN PAD? Obavezna HTZ oprema za rad na visini

  1. Znamo koliko je važna zaštitna oprema na radnom mestu. Možete li da navedete neke primere opreme koja bi trebalo da bude standard u svim radnim okruženjima?

– Kod definisanja standardnih kompleta treba postupiti prema onome kako struka nalaže, uraditi procenu rizika, definisati opasnosti i za opasnost definisati zaštitnu opremu. Za neko konkretno radno mesto treba neka konkretna zaštitna oprema i to treba gledati tako, kao spisak opreme koji je potrebno obezbediti na neko radno mesto. Ukoliko se pogodi da na više radnih mesta treba ista zaštitna oprema, to je dobro, međutim u operativnom smislu to nema nikakve korisiti za upravljanje sistemom.

Može se recimo definisati komplet u kome su zaštitni šlem, naočare, odelo, cipele i rukavice, a u skladu sa procenom rizika i u zavisnosti od zone u koju se ide prilagoditi taj komplet tj. dopuniti ga.

  1. Kako možemo poboljšati svest o bezbednosti i zdravlju na radu kod poslodavaca i zaposlenih?

– Odlučujuću ulogu u podizanju svesti o bezbednosti igra država, i to je nesumnjivo tako. Država definiše pravila igre i treba da kontroliše da li se igra po pravilima. Unutar kompanije je presudan poslodavac i lice koje on odredi da u njegovo ime organizuje bezbednost. Takođe, poslodavac i lice za bezbednost moraju da komuniciraju redovno kako bi se problemi sa kojima se susreće svaki dan rešavali adekvatno i održivo, i poslodavac treba prema licu za bezbednost da se ophodi kao prema svom zaposlenom i da radi sve ono što radi sa ljudima koji su mu zaduženi za finansije, za pravna pitanja, za HR pitanja, itd. U praksi često imamo slučaj da službu EHS, HSE, ili SHE ili kako već vodi zaposleni koji nije lice za BZR ili po novom savetnik/suradnik, i to je jako loše za sam sistem bezbednosti jer u tom slučaju sistemom upravlja neko ko formalno nema odgovornost za posledice takvog upravljanja, jer je odogvornost kod nekog njegovog zaposlenog koji je prihvatio da bude imenovan iako se i ne pita puno kako će sistem da funkcioniše.

Svest o značaju bezbednosti možemo podići tako što ćemo one koji uspostavljaju i upravljaju sistemom učiniti odgovornima za rad takvog sistema, jer će onda svoj posao shvatiti mnogo ozbiljnije a time će svest biti na značajno višem nivou.

Poslodavac može značajno da utiče na podizanje svesti tako što će on učestovati u odabiru lica za BZR/savetnika/saradnika a ne da se to dešava mimo njega. Jer na kraju će kvalitet komunikacije koji imaju poslodavac i osoba zadužena za bezbednost odlučiti da li će bezbednost biti percipirana kao važna tema. Tu posvećenost poslodavca lako će prepoznati svi linijski rukovodioci kojima je on nadređeni, i tako kroz čitavu organizacionu strukturu, do zadnjeg zaposlenog.

Jedan od pokazatelja lošeg sistema jeste nezainteresovanost zaposlenih da učestvuju u njegovom radu, jer nekada vide da rukovodstvo nije zainteresovano a nekada čak vide da i ljudi iz struke to ne rade na adekvatan način

  1. Šta mislite, koje su buduće tendencije u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, kako će se ova oblast razvijati u narednim godinama?

– Trend je da se normativno uređenje pomera sa polja fizičke bezbednosti koja je poprilično definisana na polje psihološke bezbenosti, za koju su date samo blage naznake a koja je definisana standardom ISO45003:2021 u kome se postavljaju konkretne mere i konkretne odgovornosti za upravljanje psihološkom bezbednošću. To je oblast koja je već duži niz godina zanemarena u našoj praksi i verujem da će ako sve bude kako treba prilikom popunjavanja pozicija koje se bave bezbednošću ova psihološka komponenta sve više biti kriterijum za odabir zaposlenih. Takođe će biti zanimljivo videti kako će kompanije koje imaju ISO45001 da se sertifikuju za ISO45003. To će biti izazov za sve nas, ukoliko implementaciju toga budemo radili onako kako struka nalaže.

Za ogromnu većinu ljudi koji se bave bezbednošću psihološka bezbednost uopšte nije tema i ne bi znali kako da pristupe rešavanju tih problema jer za rešavanje tih problema moraju neki drugi alati. Psihološka bezbednost nije vidljiva, skrivena je i potrebno je mnogo više senzibiliteta za rešavanje nego kod fizičke bezbednosti. Sve je ovo trebalo i ranije da bude primenjeno jer većina povreda na radu su zapravo psihološke prirode, i mnogo više problema pravi za organizaciju upravo taj aspekt bezbednosti.

  1. Koliko kaskamo za razvijenijim državama i koju dobru bezbednosnu ili regulatornu praksu bi ste primenili kod nas?

– Jedina stvar u kojoj kaskamo za razvijenim državama jeste nivo prihvatanja bezbednosti kao načina na koji jednostavno radimo posao, a kod nas je to još uvek stvar koja se nije saživela sa planiranjem, organizovanjem i realizacijom radnih aktivnosti. Čini mi se da smo stavili produktivnost ispred bezbednosti,  i da se još uvek na bezbednost gleda kao na nešto što više smeta nego što pomaže. Da se drži po strani. Zato nam je i okej da lica za BZR/savetnici/saradnici budu eksterno angažovani zaposleni koji nisu na lokaciji poslodavca svaki dan. Poslodavci kojima je stalo do bezbednosti želeće da neko svaki dan brine o bezbednosti zaposlenih i da bude upućen u dešavanja na lokaciji koja vrlo često znaju da budu izvor informacija koje se tiču bezbednosti.

Stvari do kojih ti je stalo držiš blizu sebe a ne daleko od sebe.

  1. Šta biste savetovali mladim firmama koje tek počinju sa razvijanjem politike bezbednosti i zdravlja na radu?

– Prvi savet bi definitivno bio da ne preuzimaju šablone i dokumenta od drugih firmi bez preispitivanja stvarnih potreba koje njihova firma ima. Dešava se previše često da jedan isti set dokumenata putuje od poslodavca do poslodavca a da zaposleni ili ne znaju ili ne razumeju zašto je neki deo baš tu gde jeste. Uvek mogu da pitaju nekoga ko je profesionalac u toj oblasti kakav pristup treba napraviti prilikom uspostavljanja sistema. Svaki sistem traži prilagođavanje potrebama kompanije pa je to tako i za sistem bezbednosti.

Mnogo je bolje dokument napraviti samostalno i dozvoliti da se dokument menja kako se uoče nedostaci u njemu jer onda imaš kontrolu nad dokumentom i nad njegovim sadržajem a sve sa željom i ciljem da dokument bude primenjiv. Ćorsokak u koji se zapadne često jeste da se uzme 17. verzija nekog dokumenta iz neke druge firme i tada se desi da niti znaš šta se primenjuje niti šta treba menjati i sam dokument postane dokumenta radi.

Svakako treba razvijati pogotovo kod mladih firmi uključenost zaposlenih u rad sistema bezbednosti i zdravlja na radu preko predstavnika zaposlenih za BZR i Odbor za BZR. Jednom kad rukovodstvo i ljudi koji se bave bezbednošću pokažu da je bezbednost važna i da se ceni, i zaposleni će poželeti da budu deo tima koji doprinosi unapređenju bezbednosti.

Jedan od pokazatelja lošeg sistema jeste nezainteresovanost zaposlenih da učestvuju u njegovom radu, jer nekada vide da rukovodstvo nije zainteresovano a nekada čak vide da i ljudi iz struke to ne rade na adekvatan način, tj. da se radi o tome da prođe dan, a da li će proći bezbedno nije od prevelikog značaja. Sistem bezbednosti u kome  zaposleni aktivno učestvuju može značajno pomoći poslodavcu ali i ljudima koji se bave bezbednošću, jer se kroz inicijative zaposlenih vrlo često mogu videti nedostaci koji profesionalcima nisu u vidokrugu.

Dok je mlada firma treba dobro da pazi koga zapošljava jer zapošljavanje ljudi sa stavom da bezbednost nije važna može firmu kasnije da košta mnogo više nego što se misli. Znam da to nije praksa ali na intervjuima za posao treba uvesti pitanja koja se tiču bezbednosti, pogotovo za pozicije na kojima su linijski rukovodioci i koji organizuju drugima posao. To je želja više nego što je na vidiku da bude primenjeno, ali možda jednog dana i to zaživi.

5/5 - (6 votes)
Prethodni članakIX Međunarodni forum „Bezbednost za budućnost 2023“ – Sve što treba da znate!
Sledeći članakODUZIMANJE VOZILA – NOVA KAZNA ZA VOZAČE! Evo šta kaže NOVI NACRT ZAKONA O SAOBRAĆAJU