Srpski desničari više poštuju kozake nego hajduke

Da li su, i gde zalutali desničarski pokreti u Srbiji? I pored napetosti u regionu, koju karakterišu međusobne optužbe lidera, nacionalni i desničarski pokreti u Srbiji nemaju jasan stav i odgovor na aktuelnu situaciju

0
200
Srpski desničari više poštuju kozake nego hajduke

Nacionalni i desničarski pokreti u poslednje vreme doživljavaju stagnaciju. Moguće je da je razlog to, što je većina pokušala da kroz programsko jedinstvo sa aktuelnom politikom Ruske Federacije, ostvari kontakt sa njenim državnim institucijama, pokretima i organizacijama sličnog programskog opredeljenja. Međutim, najveći broj  je uspeo uglavnom da uspostavi kontakt sa predstavnicma ambasade Ruske Federacije i Ruskog doma u Beogradu. Kada, osim načelne podrške, nisu dobili ono što su očekivali,  pre svega određena materijalna sredstva,  kao i konkretnu pomoć kroz političku promociju u Srbiji ali i u Rusiji, veoma brzo su svoje aktivnosti sveli na minimum.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, uoči početka ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, jačanje nacionalnih i desničarskih pokreta i organizacija, polazilo je od razvoja srpske nacionalne ideje i pravoslavlja. Međutim, od početka dvehiljaditih godina, desničarski, a može se reći i nacionalni pokreti, vezani su pre svega za ideju i jedinstvo sa Ruskom Federacijom. U programima, simbolima i svakodnevnom političkom nastupu, prožimaju se ideje jedinstva i zajedničkog nastupa srpskog i ruskog naroda. Za skoro sve je gotovo identično baštinjenje ruske ideje, veličanje lidera Ruske Federacije i politička konstatacija da srpskom narodu jedino može biti dobro, ako ide u korak sa aktuelnom ruskom politikom. Po pravilu, većina desničarskih i nacionalnih organizacija i udruženja, nastojali su da ostvare neposredan kontakt sa institucijama ruske države ili sa ruskim nacionalnim udruženjima i pokretima. U prilog navedenom, govori i učešće pripadnika srpskih desničarskih organizacija, na stranu ruskih vojnih formacija u ratnim sukobima na prostoru Ukrajine.

Ideja saradnje i jedinstva sa organizacijama i institucijama Ruske Federacije, u cilju ostvarivanja srpskih nacionalnih interesa, posledica je političkog nastupa samih organizacija, pokreta i udruženja iz Srbije, ali je u određenoj meri inicijator bila i Ruska Federacija.

Današnje desničarske organizacije karakteriše nastojanje da u svojim programima, javnim nastupima, povremenim okupljanjima i kroz potenciranje simbola i grbova, pokažu svoju privrženost Ruskoj Federaciji. Mnoge grupe koje se okupljaju povodom verskih i nacionalnih praznika, oblače uniforme, koje po obliku i tradicionalnim elementima više podsećaju na ruske nego na srpske.

U anketi koju sam sproveo za potrebe ovog teksta, pokazalo se da 85% ispitanika smatra da se desničarski pokreti, u poslednjih nekoliko godina, sve više približavaju sličnim pokretima i organizacijama u Ruskoj Federaciji.

Nacionalne organizacije devedesetih godina prošlog veka, u dobroj meri opijene idejom povratka monarhije, sada u svojim programima i aktivnostima gotovo da ne spominju prestolonaslednika. Oplenac i Orašac, više nisu tradicionalna mesta okupljanja, kao što je sve manje i Ravna gora. Izgubila su se tradicionalna okupljanja ravnogorskih organizacija, a prevagu su preuzeli skupovi i manifestacije koje organizuju kozaci u Srbiji.

Danas organizacije okupljaju između nekoliko desetina i nekoliko stotina pristalica. Suočeni sa finansijskim problemima, okupljaju se sve ređe i više je reč o zatvorenim skupovima, nego o bilo kakvom javnom obliku istupanja i promovisanja svojih ideja i stavova. Manifestacije, u većini slučajeva imaju za cilj ličnu promociju. Pozivaju se gosti samo iz onih organizacija sa kojima se održavaju korektni odnosi. Retko je prisustvo medija, i obično se nakon skupa objavljuju tekstovi i fotografije samo na društvenim mrežama.

Danas su u desničarskim organizacijama ljudi koji i dalje smatraju da je nacionalno jednako Ruska Federacija, a nikako Evropska unija, i koji se su organizaciji i osnivanju pokreta videli i ličnu promociju i spremnost da se politički pozicioniraju. Članovi ili pristalice su uglavnom osobe do trideset godina života. Većina nije služila vojni rok, ali se rado fotografiše u uniformi, a neretko i sa oružjem. Zbog ovakve slike pripadnika nacionalnog ili desničarskog pokreta, mnogi iskreni zagovornici ideje poštovanja nacionalnog i negovanja tradicije i srpskih vrednosti, padaju u drugi plan ili se dovode u ravan onih koji ovakav politički stav doživljavaju kao ličnu promociju, i potrebu da se nametnu po svaku cenu.

Predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva „Aleksandar Nevski”, Saša Luković, i jedan od kozačkih atamana u Srbiji, napomnje da su ruska udruženja spremna za saradnju, ali ne i za slepo finansiranje i bezuslovnu podršku.

  • Moje angažovanje u početku je bilo pre svega vezano za izučavanje i poštovanje kanona Srpske pravolsavne crkve. Kako sam vremenom postajao sve svesniji pravoslavne vere, shvatio sam i značaj i moć Ruske pravoslavne crkve, ali i Ruske Federacije u pravcu očuvanja pravoslavlja. Kroz dalje izučavanje i poštovanje vere, došao sam do zaključka da su upravo Kozaci iskreni zaštitnici pravoslavlja i da oni predstavljaju udarnu pesnicu odbrane pravoslavlja. U isto vreme, uspostavio sam kontakte sa predstavnicima ruske ambasade u Beogradu, sa atašeom za vojna pitanja Vojsilavom Vidojkovićem, kozačkim atamanom za Srbiju. U početku su kontakti bili redovni i neposredni. Bilo je više poseta ruskih kozaka Srbiji, gde se između ostalog organizovala i obuka borilačkih veština. Jedan broj srpskih desničarskih udruženja je svoje pripadnike prijavio za obuku. Međutim, vremenom se celokuna aktivnost svela na povremena okupljanja i smotre u kozačkim uniformama, što je razočaralo mnoge. Ruska udruženja, ali i državne institucije, spremne su za uzajamnu saradnju, ali nisu spremne na slepo finansiranje i propagiranje zajedničkih ideja, koje se uglavnom svode na to da je Ruska Federacija spremna da pomogne Srbiji u ostvarivanju nacionalnih interesa, a pre svega u odbrani Kosova i Metohije, navodi Luković.

desnicarki-pokreti -u-srbiji

Jedan broj pripadnika desničarskih organizacija je tokom 2014. godine boravio na ratištu u Ukrajini na strani proruskih trupa.

Saša Luković je istakao da je za razliku od nekih drugih, bilo i onih koji su o svom trošku, sa grupom istomišljenika iz Srbije, otputovali u Ukrajinu. Od sopstvenih sredstava kupili su vojnu opremu, tako da su u potpunosti isfinansirali svoj boravak na strani ruskih trupa. Nisu želeli da se fotografišu i da slike objavljuju na društvenim mrežama ili da o svom boravku razgovaraju sa novinarima. Boravak je bio motivisan isključivo željom da se pomogne ruskim vojnim snagama u oslobađanju teritorija na kojima žive Rusi, a ne da se promovišu pojedinci ili pokret koji predstavljaju.

  • Njihov boravak je bio motivisan isključivo željom da se pomogne ruskim vojnim snagama u oslobađanju teritorija na kojima žive Rusi, a ne da se promovišu pojedinci ili pokret koji predstavljaju. Kako su otišli bez medijske i druge pompe, tako su se i vratili, kaže Luković.

Utisak je da je boravak pojedinih srpskih desničara na ratištu u Ukrajini, na strani proruskih trupa, služio uglavnom za ličnu promociju u Srbiji, da od većine njih koristi nisu imale ruske trupe, jer su bili operativno i vojno neupotrebljivi. Sa druge strane, na međunarodnom planu štetu je imala Srbija. Kako drugačije tumačiti slike naoružanih srpskih vojnika negde u pozadini fronta i jeftina medijska predstavljanja po povratka u Srbiju. Kako neko njima, a i pojedinim medijima, nije pojasnio da se takvo učešće srpskih državljanja na ratnim područjima u svetu tretira kao krivično delo?

Šta se može očekivati u budućnosti?

Rusi deluju odmereno i nastoje da prethodno provere sve podatke, ono što je kod mnogih naroda tri dana kod njih je distanca od tri godine. Možda u tome treba videti određenu suzdržanost Rusa i pored stalne želje srpskih desničarskih pokreta da im pomognu.

Proističe da su se desničarski pokreti, a posebno njihovi lideri izgubili negde na putu nacionalnih i sopstvenih interesa ili straha za svoje interese. Nekima je bio dovoljan medijski prostor, drugima učešće u institucijama srpske vlasti, neki su se povukli iz straha zbog mogućnosti gubitka egzistencije, kako svoje tako i članova svoje porodice.

Po svemu sudeći srpska vlast ne gleda blagonaklono na desničarske organizacije. Sa druge strane ni Ruska Federacija, koja bi trebalo da ima koristi od istih, ne pokazuje želju da ih uzme pod svoje okrilje i da ih zaštiti, već da ih iskoristi, ovakve kakvi jesu, za svoje interese u regionu.

Bezbednosna situacija u regionu se procenjuje kao najsloženija od perioda sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Buđenje ponovnih ideja o jedinstvenoj albanskoj državi, nesprovođenje u celosti „Briselskog sporazuma“, latentna međunacionalna pretnja u Makedoniji, pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, ulazak Crne Gore u NATO, česti nesporazumi i provokacije između Beograda i Zagreba, pa i Sarajeva, pokazuju da u pozadini svega stoje Sjedinjenje Američke Države i Ruska Federacija.

U regionu i dalje važi maksima da svaka država svoje ciljeve može da ostvari samo ako napadne ostale u regionu, i okrivi ih za sve svoje političke i ekonomske neuspehe. Sve je isto kao i pre trideset godina, osim činjenice da u Srbiji ovo ne prepoznaju pripadnici nacionalnih i desničarskih pokreta. Možda zbog toga što nisu sposobni da prepoznaju bezbednosni trenutak, ili zato što ih nema u onom broju koji može da bude respektabilan.

Bez namere da se promoviše bilo koji oblik nacionalnog radikalnog delovanja i nastupa, možda ne bi bilo loše da u Srbiji postoje ozbiljni nacionalni pokreti i organizacije, koje su sposobne da prepoznaju stvarne nacionalne ciljeve države, posebno u vreme najavljenog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu.

Srpski desničari više poštuju kozake nego hajduke
3.3 (66.15%) 13 ocena/e

NAPIŠI KOMENTAR

eight − 3 =